Citati o ljubavi, izreke, aforizmi Najbolji Citati

Imali smo u firmi zaposlenog preko studentskog ugovora jednog studenta i u jednom trenutku položio je bio on neki važni ispit plus mu je bio rođendan i tako je on narezao domaći sir, pršut, nekakve buđole i slično da počasti društvo. Kako sam ja vegetarijanac već 5 godina, zaobišao sam suhomesnatu robu, ali sam uz topli bijeli kruh žvakao marljivo sir i masline. A sir prefini. Pitam ga ja "otkud ti ovaj sir, gdi si ga kupil?" Veli naš student, nisam ti ja to kupio, to moji u Ogulinu proizvode sami doma, imamo ti osim ovog običnog i dimljeni isto. I tak mic po mic, dogovorim se ja s njim, kad se vraća drugi put iz Ogulina, a to je bilo sad poslije nove godine i dolazi u Zagreb da mi dofura/proda jedan kolut sira. I tako je došao sir, za kojeg sam se ja nadao da će mi sad potrajati jedno vrijeme, jer je žena vegan, njoj se sir gadi, pa budem ja fino si mezio domaći dimljeni sir kad mi bude pasalo.
Dođem ja doma s tim sirom, pita mene žena "Kaj ti je to?". Pa reko, student mi je iz Ogulina donio domaći dimljeni sir".
"Diskasting. Fuj, sir!"
Stavim ja kolut sira na dasku za rezanje i odrežem mali komadić sira, fino miriše, dimljeno, a tek kak se fino jede. Cucki se okupili oko mene, samo tapkaju s jedne noge na drugu, čekaju da mi nekaj padne na pod, dimljeno miriše po cijelom stanu. Odrežem si ja komadić sira i stavim ga potom na tanjur, i pokraj njega na tanjur mali nožić i stavim ga u frižider, kak se to kod nas u Podravini običavalo doma raditi. Kad prigladniš, samo si malo odrežeš s tanjura, ubaciš u usta i vozi dalje.
Počnem ja jesti sir, sir se topi u ustima, friški domaći, i u prolazu velim ja svojoj Vegan-Ženi "Očeš malo probati?" i gurnem joj u usta komadić sira, ona je naravno odma počela negodovati, ali ga je požvakala mršteći se i govoreći, "fuj, sir, diskasting, mmmm, nije loš, fini je, ali ja neću više, nemoj mi ga nuditi". Ok, cool, no problemo, bar bude više za mene ostalo.
Negdje predveče sjednemo ja i žena gledati našu trenutno omiljenu seriju "The good wife" i ja si uzmem u kuhinji tacnu i stavim si gore tanjur sa nožićem i kolutom sira, crni kruh s bademima iz DM-a i dvije jabuke i šalicu kave, a moja žena hrabro samo šalicu kave, "ona to za boga miloga ne misli jesti".
Ja joj velim "Ok, bez brige, nebudem ti ja na silu gurao sir u usta". I tak serija ida, Alicia Florrick spašava ljude od pogibelji, ja si polako režem sir, cucki ne dišu, samo gledaju u sir i u mene, čekaju neki mig da ću im dobaciti komadić sira. Makar i suhog kruha, bilo šta samo da i oni žvaču u jednakom ritmu samnom. Režem si malo jabuke sa sirom, stari prokušani recept mojih roditelja jugošvaba koji su se naučili hraniti u Njemačkoj gdi uz svaki obrok ide nešto slatko i meni se to sviđa, i tak ja jedem kruh i jabuku i sir, minding my own business, kad veli žena "A kaj, odrežeš i meni onda komadić, samo da probam još malo". "Odrežem, kak ne, očeš i jabuku?" "Ne, samo sira i kruha".
I tak serija završila, ja sam pojeo jednu desetinu koluta sira, žena jedan mali sendvičak, i ja sam to odvažno, bez nadzora, hrabro pospremio u frižider, tanjurić sa kolutom sira i nožićem.
Drugi dan ja na posao, vratim se doma popodne, odma s vratiju pitam je svoju bolju polovicu "Ima kaj za jesti?". Veli ona nekako neodređeno "ma ja sam nekaj jela, nisam baš gladna, ti ako očeš si napravi nekaj". "Ok, cool, budem si ja nekaj pripremil".
Otvorim ja frižider, reko mogao bi si neki umak složiti, premećem po povrću u frižideru, vadim paradajze i paprike kad primjetim da mi balans na gornjoj polici nekak ne odgovara, krajičkom oka primjetim da se na tanjuru sa sirom dogodila neka devijacija. Pogledam ja sad baš točno u sir i primjetim da je nekako osjetno manji.
"Ljubavi, si ti to sira jela?" pitam ja svoju žena, a veli ona nehajno "Ma! malo sam si odrezala komadić jer mi je lijepo mirišao kad sam otvorila frižider, i onda mi je bilo fino, pa sam si još komadić odrezala, tak da....." Reko, tak da kaj? Ode pol koluta?
"A kad mi je bil fini". "A tvoje veganstvo?"
"Ja budem baš bila vegan i dalje, kaj sad ima veze kaj sam malo sira pojela, to skoro ništ ne znači."
Skoro.
Uglavnom, mi smo se tak dobro zabavljali s tim sirom, uživali u tome što smo ga smazali, što je bio izuzetno fin, što je moja žena otkrila da postoje sirevi mimo dućana, i koji su još k tome fini, i da se svako uvjerenje može lako pregaziti.... Jebiga...
Naručio sam još dva sira. Jedan dimljeni, jedan obični....
Ja volim svoju ženu.

Kraljević Marko– Princ Balkana
Marko je stajao kod ulaza u pećinu. Vidik iza njega bio bi veličanstven, cela zemlja mogla se obuhvatiti jednim pogledom, da nije bilo koprene koja je blokirala. Sva brda i planine, reke i doline, prelepa Srbija, ali u zagrljaju okupatora, ništa nije mogao da vidi, mada je znao da su tu, čekaju, možda ne Godoa, ali nekog spasioca ili više njih. Znao je odakle taj dim i ta nepropusna magla. Delom je to bilo i od domaćih žitelja, palili su neplanski svoja polja i činili više štete nego koristi, ali drugačije nisu znali. Međutim, uglavnom je to bio dim od spaljenih moštiju njegovog rođaka, prvog sveca (i jedinog) u Srba, Sv. Save. Želeli su Turci da jednom zauvek uguše otpor svojoj vlasti, ali su postigli samo suprotno. Ipak, nije bilo vreme za tupavo junačenje, trebalo je pametnije, skupiti sve snage i onda osloboditi svako mesto, svaki potok, svaku goru, svaki vodopad, ma celu zemlju od mrskih zavojevača.
Uplašeno, mada je pokušavao da ne izgleda tako, gledao je unutar planine. Barem je probao da nazre nešto u tami. Iako nije držao mač u ruci, to bi pokazalo koliko je prestravljen, desna šaka mu je bila blizu balčaka, spremna na reakciju ukoliko čulo vida pošalje neki signal mozgu, a ovaj dalje niz telo. Konj je frktao iza njega, nestrpljiv da uđe unutra. On se nije plašio ničega, zato što nije bio baš mnogo bistar, kako je njegov vlasnik zaključio u nekoliko prethodnih avantura.
„Hajde Marko dođi, ne boj se“, ženski glas ga je pozivao iz dubine tame. Vitez se još kolebao, ali Šarac je spremno zakoračio prema ulazu. Ponovo isti glas i poziv – „.. ne boj se.“ Lako je to reći, ali ko zna kakva ga čudesa čekaju unutra. Blago Šarcu, on nije imao dadilju koja bi mu pričala o raznim čudovištima iz takvih pećina, močvara i mračnih šuma kao njemu kad je bio nevaljao. Uh, samo da je bio mirnije dete, ne bi sada toliko zazirao od prilično običnog portala. Sem nekoliko čudnih gravira sa strane, ovo bi mogao biti dom nekog medveda. Ma koliki da je, lakše bi Marku bilo na srcu, nego borba sa onim beštijama i vešticama. A ta što ga zivka unutra, mora biti da je od takvog soja. Izem ti staru dadilju, ona je imala baš čudne nazore – što je đevojka lepša i slobodnija, ta mora da je sluga nečasnog koja navodi lepog, mladog i pametnog momka na stranputicu. To se ukorenila duboko u Markov mlad mozak i teško, tj. nikako se borio protiv toga.
Automatski je zadrhtao kad mu je u šumi prišla nepoznata deva. Svako bi slično reagovao, kad bi kojim slučajem, u tamnoj i mračnoj šumi ugledao natrpirodno biće, pa makar i natrpirodno prelepo, kakva je bila i jeste Vila Ravijojla. Ne samo pojava, nego i kretnje njene, beščujne, bez koraka lebdeći iznad mahovine i malih jezera. Nije se odmah ni predstavila, samo ga je gledala, očima ispitivala. Osećao je taj pronicljiv pogled, ne samo na sebi, već i na svom saputniku, svom jedinom prijatelju, a konju. Šarac je, po običaju, pokazao koliko je naivan, prišavši joj bez imalo ustezanja. Kod Marka je to trajalo duže, ipak je poznavao tu sortu bolje. Čuo je toliko kazivanja, ne samo od svoje stare dadilje, već i od drugih očevidaca. Mada su mnogi, očigledno preterivali, drugi su ih opisali izuzetno vividno, stvarno, opipljivo tako da je Marko hteo-ne hteo uglavnom verovao tim „iskustvima“. Nemoguće je takve stvari izmisliti, mada su naši ljudi sposobni za razne mahinacije, preterivanja i slično, što je kraljević dobro znao iz sopstvenog iskustva. „Laž za opkladu“, tako je glasila jedna takva priča, puna preterivanja i neverovatnih događaja. Mladi Marko, još detence, ali već velik i naočit, slušao je iz svog ugla kazivanja tog narodnog umotvorca, koji je davao svojoj priči, raznim keženjem, mimikom i skokovima, živost te uteriv~o strah u kosti dečkiću. Nije smeo da pisne, niko nije znao da je on tu skriven i da sluša, upija neverovatne pustolovine i već sebe vide u nekima od njih, mada ne baš svim. Uplašen, dohvatio se neke prljave stvari sa poda, samo da ima nešto u ruci, da mu odagna strah.
Tamo u šumi, posle početnog šoka i karanja Šarca, barem u sebi, Marko je probao da bolje osmotri to biće, neuhvatljivu devu, ali bezuspešno – sve što je opazio svojim muškim pogledom bio je oblak kose koji ju je opasivao sa svih strana ali i izuzetno tamne i senzualne oči, iako nije baš shvatao značenje te strane reči, koju je negde načuo tokom boravka na Primorju. Otpočetka se videlo da je ona njega izabrala i da on mora da prati njene instrukcije. Nema druge, jer on je poslednja nada svoje otadžbine, namučene i porobljene. Niko više nije ostao, samo on, jedan vitez i ovaj naivni i pomalo blesavi konj do njega. Vreme je da se misli ostave po strani i krene na dela. Počele su se u narodu pevati neke pesme o herojima i izbaviteljima, nije u redu od narodnog pevača, tog prvog simbola sveopšteg otpora još od pradavnih, prethrišćanskih vremena, praviti rugalicu. Jedna lasta možda ne čini proleće, ali od negde se mora krenuti, te Marko bojažljivim, ali čvrstim korakom krete prema svojoj sudbini.
Pećina se činila mala i mračna kako je i očekivao, ali čudni odsjaj sa zdenca ukazivao je da to ipak nije bilo kakva rupa u steni. Ovo je dom nekog neobičnog stvora koji nije delao po kanonu ali imao je neku moć, Marko je to dobro osećao. Šarac mu je gurkao rame svojom njuškom, dobro poznati govor „Uz tebe sam, čuvam ti leđa, zajedno smo jači“. Vila je bila malko ulevo, ali se iznenada stvorila s druge strane sjajne vode.
„Voleo bi da to ne radi“, tiho prozbori Marko, ali Šarac umesto da njištanjem podrži svog gospodara, polako krene napred, pa u talase koji se iznenada stvoriše. Pre nego što je Marko mogao išta reći, dok je samo zinuo, širom razjapljenih usta, te brkova koji su se opustili, srećom u mraku, Šarac je sa druge strane stajao pored Vile Ravijojle, njušeći njenu dugu kosu. Zabezeknuti vitez htede da podvikne ali nije stigao ni da bekne kad ga prekine neki novi, dubok i čudan glas. Taj glas kao da je bežao sam od sebe, nesiguran u to što govori u isto vreme odzvanjajući malom pećinom:
„Hajde Kraljeviću Marko, priđi, uđi u vodu, možeš ti to, ne boli ništa“. Tek delom mozga, shvatao je da je moguće da konj, njegov konj, „govori“ te reči. Izjurio je napolje, gledajući kuda dalje da beži. Na svežem vazduhu malo je došao k sebi, ali ne lezi vraže, vila i Šarac bili su kraj njega. Šarac kao da je hteo nešto da doda, ali Ravijojla je podigla ruku, prilazeći Marku, ipak ostavljajući mu dovoljno prostora. Shvatila je njegovu muku, životinju u stupici, ne znajući šta da dela, kome da se okrene – za pomoć.
Majčinskim pogledom pokušala je da dopre do njega, da ga umiri, da je posluša. Polako je obilazila oko njega, kao kiša oko Kragujevca, pažljivo se zagledajući u njegove veđe, njegove tamne ali dobrodušne i tople oči. S druge strane, Marko nije smeo ni da proviri prema svom prijatelju do ovog časa, pa je hteo-ne hteo bio primoran da se suoči sa vilom.
„Nekad moramo da činimo i stvari koje ne volimo, koje su grešne“, tiho reče devojka, pa napravi dugu pauzu, očekujući neku reakciju na licu svog sagovornika.
„Znam da to tebi deluje prilično pogrešno, ti si odgajan u strogom hrišćanskom duhu tvoga Svetitelja i rođaka Save, ali do pre nekoliko generacija, obični ljudi, seljaci nisu ni znali da postoji Isus Hrist...“, zastade videvši ponovo strah i očaj u Markovim očima. Međutim, izdavalo ju je strpljenje, pa je krenula u ofanzivu, objašnjavajući Marku da teška vremena zahtevaju teške i nepopularne mere.
„Nisi ti prvi vitez, a ni poslednji, koji je potražio snagu na ovom izvoru. Pre tebe to su već činili neki drugi junaci, iz drugih vremena, kao slavni Ahil i Aleksandar Makedonski koji je maksimalno iskoristio snagu ove tajne vode i čak osvojio ceo svet, čak i neku daleku zemlju Kinu“. Nije baš bila sigurna za ovo poslednje, ali ju je ponela žar govornice.Objašnjavala je dalje vitezu, ali i Šarcu koji je prosto gutao njene reči o junacima i herojima davnih, zaboravljenih epoha, kako je i Aleksandar imao konja-drugara Bukefala i kako su zajedno dobijali bitke, čak protiv slonova, na šta je konj zanjištao uzbuđeno, štiteći i braneći jedan drugog. Ahil je, sa sa druge strane, celu svoju četu doveo u ovu pećinu, pa i svog mezimca, nekog dečaka Patrokla, koji je kurat, mlad i lud kao svaki Grk svoga doba, sam jurnuo na velikog junaka Hektora i uludo izginuo, samo pokazavši da samo pravim i milosrdnim vitezovima ova čudna vodica donosi benefite. Carevi Trajan i Hadrijan su, u prolasku, svratili ovamo i iskoristili blagodeti na dušu i pamet koje ova voda takođe čini te su zahvaljujući tome uspeli da reše mnoge organizacione probleme svog ogromnog poseda.“
„U cara Trajana kozje uši“, uplašeno i zamišljeno reče vitez, „da neće i meni izrasti tako nešto.“
„A meni magareće i ljudske, što bi bio baš bedak“, dodade Šarac takođe uplašen.
„Baš ste blesavi i primitivni obojica. To su samo bapske priče. „Šta misliš, kako je tvoj predak, Kralj Milutin postao tako uspešan i u boju, i u ljubavi i kao vladar? Ova voda ne daje samo hrabrost, ona pojačava tvoja čula i veštine do maksimuma, stvarajuči od tebe boljeg viteza, ali i boljeg čoveka i boljeg hrišćanina.“
Marko je sve to saslušao polako dižući glavu i konačno pogledavši Šarca, prozborio:
„Ali ono, to je neprirodno“, lagano je uzdrhtao.
„Onda nećemo nikom reći“, jedina je bila reakcija vile, dok je Šarac stajao zbunjen nedaleko od svog gospodara, ali prilično uplašen njegovim rečima. Molećiv pogled koji je uputio Marku, baš kad je ovaj pogledao u njega bilo je baš ono potrebno da Marko popusti.
„Slušaću te u potpunosti i neću govoriti, osim ako mi ti to ne tražiš“, opet je čuo Marko onaj glas. Valjda će se nekako navići, a možda i neće morati, mada kako je krenulo – cela zemlja porobljena, jedino njih dvojica predstavljaju nadu, kako mu je vila objasnila u šumi.
Sad mu je bilo malo lakše, kad se odlučio na ovu – krajnju meru. Krupnim, muževnim koracima krenuo je prema izvoru, ali je opet zastao tik do vode. „Kralj Milutin da je boravio ovde i onaj car, kako mu je ime, da li je to istina“, mislio je u sebi. „Te vile, pa one su poznate po tome, da obmanjuju neuki puk, kao i žene, sve su one prevrtljive“, opet mu se u mislima pojavila njegova stara dadilja. U inat njoj i svemu što je doživeo poslednjih nekoliko meseci, gubitku dedovine, ljubljenu turskih skuta i spaljenih sela i imanja, koraknuo je u vodu – u susret svojoj sudbini, a i sudbini svog naroda, jedinog koji je imao.
Izašao je na drugu stranu, ali nije osetio bogzna šta. Samo neko čudno kuckanje oko i iznad sebe. Iznenada čuo je neki povik iz daljine, poziv u pomoć.
„Čujete li vi ovo“, povika prema Šarcu i vili. Već je zgrabio Šarca za uzde i krenuo žurnim korakom van mnogo manje pećine nego što mu je bila u sećanju do pre nekog trenutka. Vila je nešto vikala za njima, ali Marko je već galopirao usmeravajući konja prema uzbuni. Vremenom i Šarac je čuo iste povike. Izbili su na drum i imali su šta da vide - Turci konjanici, nose tri tovara blaga, a daleko iza pešadija goni jadnu raju. Ne oklevajući ni časa, vitez ošinu konja i stušti se na vodeći dvojac. Oba jahača izbačena su iz sedla i iz borbe. Jednog je priklještio sopstveni konj, a drugi je bolnuo jauknuo uz lom kostiju. Sledeću dvojicu Marko je sasekao mačem, pre nego su mogli reagovati. Šarac je jurnuo prema trećem dvojcu, što je bila greška. Ponašao se kao Patroklo, jureći bez plana kao june. Marko nije stigao ponovo da zamahne mačem, pa da bi izbegao oštrice dva jatagana, morao je da iskoči iz sedla. Dočekao se na noge, ali je izgubio prednost koju je imao. Ipak nije paničio, polako je cenio svoje mogućnosti i procenjivao svoje šanse, dok je Šarac i dalje bezglavo jurio, napadajući konje.
Dvojica najhrabrijih, ali i najglupljih akinčlija poteraše svoje konje na viteza, samo da bi prvo konji ostali bez glava a onda i oni sami. Ostatak odreda je pametnije reagovao, sada su oni procenjivali neočekivanog napadača i ludog konja koji je jurio tamo vamo. Ne dozvolivši Turcima da se saberu, a osećajući snagu i žilavost u rukama s kojima je držao mač, Marko lagano skoči na jedna od kola koja su nosila tovare blaga, pa na jednog jahača, preuzevši uzde i balčakom mača otresavši se istog. Na tuđem konju jureći, još je trojicu poslao Alahu na istinu, ali tada Šarac napravi novu glupost. Loše je procenio svoju izuzetnu snagu, izvor ga je ojačao preko svake mere, teško je mogao sam sebe da kontroliše, te se zalete u zbijenu grupu konjanika, u kojoj se i Marko našao, te ih sve svali kao kegle od kuglanja. Marko je sad bio na zemlji, potrbuške bez mača, sa tintarom rascopanom, jer je sleteo na neki kamen.
„Šta učini, Šarče, životinjo!“, samo je stigao da pomisli pre nego je uzmaknuo pred jednim jataganom koji je fijuknuo kroz njegovu kosu. Oštra sablja odnela je jedan pramen, dok je Marko polako ustajao, ponovo procenjujući svoje šanse. Petorica sa oružjem sada su ga opkolila, spremajući se na osvetu bez žurbe, kao da imaju svo vreme ovog sveta.
„Ovo će biti najkraće spasavanje otadžbine u istoriji“, tiho reče za sebe.
„Alaha mi ‚oće“, odgovori mu jedan delija, mazeći dršku svog jatagana. Na trenutak u Marka se javila nada, da će mu zemljak pomoći, ali videvši pogled u njegovim očima sve mu je bilo jasno. Poslednje što je uradio, bilo je da se uhvati za svoju krvavu glavu, pipajući ranu, kad je neki glas, onaj glas viknuo: „Hvataj!“
Automatski, prihvatio je neko čudno oružje. Više oruđe, ali nije bilo vremena za semantiku, vreme je bilo da skida osmehe sa lica ovih pljačkaša i ubica bespomoćne raje. Dok su oni okretali glave začuđeni ko to govori, glave su se kotrljale, po već krvavoj, tvrdoj i stenovitoj, namučenoj zemlji. Poslednjeg na životu ostavio je onog deliju. Njega je jednim udarcem toljage sa okruglom glavom i nekim perima nabio u tlo koliko je dugačak, da mu se samo čuperak video. Besan i pun adrenalina, Marko se počeo okretati po bojištu, tražeći još neprijatelja, ali ugledavši samo Šarca kako stoji. Hteo je da se izdera na njega zbog gluposti koje je pravio tokom boja, ali se Šarac naočigled njega skljoka – bio je ranjen.
„Nije mi ništa, idi spasi raju“, jedva govoreći Šarac je sklopio oči.
Vitez skoči na jedinog preostalog konja, i sa suzama u očima krene prema pešadiji i zarobljenicima. At se prvo nije dao, ali ga je Marko snažno stegnuo, pa nije imao kud nego da sluša novog gospodara. Uleteo je kao furija, kao uragan, nemilosrdno koseći sve pred sobom. Milost je pokazivao, koliko su i ovi pokazali. Stubovi spaljenih sela mogli su se videti sa obe strane druma. „Ovo je zaista bila kaznena ekspedicija“, mislio je u sebi, dok je sa čudnom toljagom mlatio levo i desno, „a turski komandant mi je obećao blagost ako mu poljubim skute. To je ta njihova blagost“. Nije bio ni svestan kad je ubio poslednjeg vojnika. Jurnuo je prema kraju kolone, još izvan sebe, potpuno van kontrole. Izvan grupe seljaka hrišćana, stajalo je jedno tursko čeljade, uplašeno, ne mogavši da se pomeri, klecajući kolenima. Dok se preostala raja zahvaljivala Bogu i nepoznatom oslobodiocu, dete je samo gledalo ogromnim očima ispod turske kape. Marka je bolela duša zbog učinjenog pokolja i svojih ruku delo, i turskog zuluma, kao i Šarca koji je umirao malo dalje niz drum. Ne shvatajući šta čini, zamahnuo je oružjem, koje je postalo deo njega, deo njegovog tela, valjda ne i duše. Ipak u poslednji čas zaustavio je ruku, ugledavši prestrašeno, bledo lice jadnog deteta. Sve bi bilo u redu, da su drugačiji zakoni fizike na ovoj planeti. Iako je šaka stala, oružje nije, razmrskavši glavu u hiljadu delova, poprskajući Markovu glavu sa mozgom i krvlju njegove nesretne i nevine žrtve.
Okolo, nekolicina je povicima pozdravila ovo ničim izazvano ubistvo, ali ih je prek vitezov pogled umirio. Kao što su se krv i mozak pomešali sa Markovom krvlju, tako se sve u njegovim mislima pomešalo i zbrkalo. Nagonski, instinktivno krenuo je na goloruk narod, koji je spasavao, ali je na vreme ustuknuo. Bojeći se daljeg samoispitivanja, srušio se sa konja, zatvorivši oči, probajući da zaboravi sav smrad, jad i krv oko sebe, potraživši u sebi neko nedirnuto mirno mesto. Opet je bio sam na svetu, težak je život viteza. Konačno je ustao, prihvatajući neme poglede zahvalnosti oslobođenih, koji su već grabili svoje zavežljaje. Neki će se vratiti svojim spaljenim domovima, pokušavajući ponovo da ih izgrade, do novog zuluma, dok će se dobar deo naseliti u teže pristupačnim gudurama i klisurama, gde čovečja a kamoli okupatorska noga još nije kročila, a ostatak će na stranu sveta gde nema azijatskih, beskompromisnih osvajača i derikoža, ali u trbuh onih prefinjenih i prevejanijih, evropskih.
Držeći konja za uzde, Marko se vraćao uz put posmatrajući tragove razaranja. Na mestu gde je razbio tursku konjicu, nije bilo Šarca. „Njegov bog već ga je uzeo sebi“, pomislio je. Pronašao je nekoliko čuturica i popio njihov sadržaj, davši malo i svom novom saputniku. Blago je stajalo pored puta gde su volovi mirno pasli. „Njima je najbolje“, skoro se nasmejao sebi u brk, „oni nemaju nikakvih briga, svuda ima trave“.
Krenuo je uz brdo, prema pećini. Ne nekim mestima bilo je strmo, pa je morao da cimne životinje koje nisu navikle na alpinizam. Čudio se svojoj snazi i kreposti. Do vrha bilo je još pentranja, iza svakog zavoja, očekivao je da vidi Šarca kraj staze, u agoniji ili već ohlađenog, pa se plašio svake krivine. Težak je život kad si sam, bez igde ikoga, gde je tamna i mračna pećina jedina perspektiva. Osećao se kao i svoja zemlja trenutno, u mračnom kutku, tapkajući levo, tapkajući desno, a svuda je bio mrak, crni mrak bez ikakvog napretka i boljitka, bez ikoga da ti pruži ruku i uteši te bar malo.
Već se nazirao vrh, kada je ugledao taman obris ispod jedne vitke jele. Zastao je malo, pa koraknuo napred. To je bila Ravijojla, sa tamnom kosom i tužnim očima:
„Nije dobro, bolan je“.
„Ali živ je“, viknu Marko i projuri pored nje, te u pećinu. Gorela je jedna sveća, a Šarac je ležao pored izvora sklopljenih očiju, Teško je disao. Vitez je kleknuo pored njega, ali nije progovarao, nije činio ikakve kretnje, samo je bio tu, pored svog konja i prijatelja.
„Učinila sam sve što sam mogla, sada je na njemu i volji njegovog gospodara“, rekla je vila i nestala. At se pojavio pored Marka, sada njegovog jahača. Krenuo je prema izvoru, ali ga je Marko sprečio: „Dosta mi je jedan gorljivi saputnik“, skoro je dreknuo ali se uzdržao, gledajući dole prema ranjeniku. Ovaj je otvorio oči: „Kanda mi nije dobro“.
Vitez je napojio ata iz čuturice, sakrivši suze u njegovim sapima, ali se onda okrenuo Šarcu sa strogim i zapovedničkim glasom:
„~Ajde diž~ se. Dosta si se izležavao. Zemlja je okupirana, narod je u zbegovima, Turci hajluče a ti tu odmaraš. Da nećeš i doručak da ti donesem“, Marka je ponela njegova beseda, ali u duši mu nije bilo svejedno. Ipak, sećao se reči jednog očevog sluge o životinjama i zverovima – ne vredi da se izležavaju, gube snage i kopne, a da to i ne znaju. Pametan seljak, mislio je sada Marko, ali to verovatno važi i za ljude, posebno u naponu snage. Kukaju, zanovetaju, kao neke žene i starkelje a mogu volu rep iščupati.
„~ Ajde“, reče još strožijim glasom koji je odzvanjao u pećini, dolazio, odlazio, prolazio oko i kroz Šarca. Ovaj se mučio, ali Marko nije nameravao da mu pomogne. Moraće sam. Već je hteo da mu zapreti ovim atom, svojim sledećim saputnikom, kad se Šarac podiže, zajedljivo odgovarajući:
„Ih, kakvi ste vi Srbi, samo ratujete, za ništa drugo ne znate.“
Marku je srce bilo puno, mada se osećao prozvan, hteo je da odgovori ovom glupavom ali pronicljivom konju kada se pojavila vila, po svom beščujnom običaju:
„Dobro je oporavio se, a ti Marko, pokazuješ zavidne kvalitete vođe i lidera“.
„Lidera?“
„Moraš da učiš i strane izraze, ne samo turske, zatrebaće. Ti si budućnost i nada celog Balkana, svih onih koji žele da žive u miru i slozi na svojim ognjištima, i u znoju svoga rada. Da bi to sve postigao, moraćeš da sarađuješ sa mnogim strancima, a kako ćeš ako si neuk, kao ova dvojica ovde. Bićeš prinuđen da gradiš i inostranu, diplomatsku karijeru“, vila je konačno završila, dok se Marko češkao po glavi – šta to znači karijera i to diplomatska. S druge strane, Šarac je pokazivao svoju životinjsku stranu gurajući i grizući ata, koji je popuštao.

Jučer sam jednom dečku na "poziv upomoć" post odgovorio da sam otac devetnaestogodišnjeg samoubojice, da stvari nisu baš takve kakve se njemu čine i da mi pošalje privatnu poruku, da popričamo. Dobio sam šokantno velik broj poruka raznih mladih ljudi koji se osjećaju očajno. Ja nemam ni fizičkog ni emotivnog kapaciteta adekvatno odgovoriti svima, a ne želim baš ne učiniti ništa i pustiti mlade ljude da se okolo ubijaju jer je meni teško pa ne mogu s njima razgovarati. Otud ovaj post.
Neću ići u previše privatnih detalja jer ne želim raditi spektakl iz nesreće svog djeteta, moje nesreće i muke svih nas koji smo ga voljeli, ali ću reći dovoljno da si možete pomoći. Ne mislim dalje se uključivati u daljnje diskusije, jednostavno nemam snage. Svaka minuta mi je borba i ovo je sve što ćete dobiti od mene.
Zajednička crta svim ljudima koji mi se javljaju, a i mom pokojnom sinu, je osjećaj neadekvatnosti. "Nikad od mene neće biti ništa", "svima bi bilo lakše da mene nema", "nikad ništa što napravim nije dovoljno", "ja nemam budućnost" i slično. Takva razmišljanja vrlo su česta u godinama adolescencije i mladenaštva. Fiziologija mozga ljudi u tim godinama je takva da u kasnijim godinama, a u potpuno jednakim okolnostima, nećete tako razmišljati. Kod većine je tako, kod nekih malo manje, kod nekih izrazito jako. Može čak biti fiziološki ili psihološki poremećaj.
Takve misli se češće javljaju u situacijama visokog pritiska, npr ispitni rokovi, matura, nesretna ljubav... tad se mladi "tješe" mislima o samoubojstvu, planiraju itd.
Zbog takvih emocija mladi ljudi izmišljaju "lažnu logiku". Lakše im je prilagoditi logiku emocijama (pa makar nemalo smisla) nego prihvatiti da to što osjećaju možda postoji samo u njihovoj glavi.
Vaši roditelji vas vole takvima kakvi jeste. Razlog zašto vam postavljaju ciljeve koji su vam naporni je zato što vas žele potaknuti na to da budete bolji sami sebi i sutra sretniji u životu, ali vas vole točno takve kakvi ste danas. Voljeli bi vas i kao glupe, kljaste, narkomane ili kriminalce. Roditeljska ljubav je bezuvjetna.
Roditelji, a ni prijatelji, možda ne vide kako se osjećate. Moj sin je bio okružen s puno ljubavi i pažnje, puno posvećenog vremena, direktnog govorenja da ga volim i zagrljaja, ali takve geste on je tumačio kao "eto, toliko se trude oko mene, a ja ništa od toga nisam zaslužio", i onda se napucavao sve dublje i dublje. Većinu njegovih stvarnih misli znam sa pokupljenih postova s Reddita, čak i s lažnih i pobrisanih accounta. U stvarnosti se doimao kao donekle mrzovoljni tinejdžer, s problemima koje ima i svaki drugi, ali u prosjeku sretan i ispunjen, s britkim humorom. Ni na milijun kilometara nisam sumnjao. Sad sam naučio da, ako je samoubojica dovoljno pametan, ni psiholozi ni psihijatri u svojoj obitelji ne mogu prepoznati znakove.
Sad kad sumiram i razmišljam unazad, vidim znakove. Ali u masi svakodnevnih informacija, od kojih je većina pozitivna, a i kako sam bio u različitom mentalnom stanju nego on, nisam to mogao prepoznati.
Vaša braća i sestre nisu zamjena za vas. Roditelji vas neće lakše prežaliti jer oni postoje. Zapravo, roditelji će zauvijek osjećati krivnju što vas nisu spasili, nikad si to neće oprostiti i nikad ta rana zacijeliti neće. Vaša braća i sestre će, ovisnosti o dobi, ili biti zapostavljeni jer roditelji neće imati emotivne snage za njih, ili će se osjećati krivima jer su oni živi, a vi niste. Većina brakova, nakon što djete umre (bez obzira na razlog smrti) se raspada. Jer su rane roditelja preduboke, jer je previše samooptuživanja i međusobnog optuživanja.
Bakama i djedovima se zdravlje potpuno raspada nakon smrti unuka, s potencijalno kobnim posljedicama.
Većina očeva se odaje alkoholu i uništava se dok se konačno ne ubije, što dođe relativno brzo. Kad piješ je lakše. Većina majki hoda po cijele dane između crkve i groblja i postaju one vrane u crnom koje znate viđati, dok jednog dana ne ustanu iz kreveta.
Bol zbog smrti djeteta je krvareća rupetina, koja je daleko gora od bilo čega što vas možda sad muči. Užasno je teško izvući se iz toga, treba puno motivacije i stručne pomoći. Oni koji to prežive ostaju zauvijek kljasti i oštećeni, nesposobni za prave emocije. Samoubojstvo ne ubija bol, samo je sebično prebacuje nekom drugom.
Ako imate suicidalne misli, tražite pomoć. Jasno i eksplicitno, bez uvijanja. Od roditelja s kojim ste bliski, od psihologa. Tražite prijatelja da vas odvede psihologu ili nešto, ako ne možete sami. To što osjećate nije stvarno, vaša psiha i fiziologija se igra s vama. I ne možete kroz to sami. Vucite za rukav ako treba, ali tražite pomoć.
Moj sin nije. A ja bih vrlo rado da sam ja mrtav, a da on oživi, kad bi to moglo. Da mi je došao reći, zaustavio bih svijet i okrenuo svemir, samo da njemu bude bolje. Ali nije, jer nije shvatio da nije u njemu problem i da nije kriv. A ja ću se zauvijek gristi što nisam vidio, shvatio, pomogao... ali nazad više nema.
Eto, ako ovo pomogne jednom od vas da si ne stavite omču, ne skoči pod vlak ili nešto slično, ja sam svoje napravio. A sad idem nazad u svoje filmove u glavi. Klinci, želim vam svu sreću ovog svijeta.
Edit: vidim da ima nekih dilema, pa da pojasnim. Postove na Redditu sam čitao nakon sinove smrti, da shvatim što se desilo. Iščupao sam što trebam čitati iz njegovog browser history-ja. Nisam suludi zaštitnički roditelj. Dapače, iako je studirao u gradu u kojem živimo omogućio sam mu da živi kao podstanar, da se osamostali i ima mir. On je određivao tempo kojim ćemo se viđati, ja sam uvijek bio za, uglavnom ručak vikendom i čuli bi se koji put u tjednu. Svaki dan pokojaporuka. Više manje prosječno studentski. Dapače, sad mi je žao što ga nisam "špijunirao", možda bi sad bio živ.

Grad
-
Cvijeće se rađa i umire u početku
I ptice se vraćaju u širokom luku
Ova zima
Topla je i tjeskobna
Odzvanja podne
Prolazim pustim trgom
Dok jato golubova izvodi programiranu piruetu
Čini mi se da te skriva u osi
Ili sam već dobro uronio u ludilo
Parkovi kriju leševe
Osjećam ih kad prolazim njima
Zato su klupe savijene
Vidim tvoje planove u svijetlom kutu mozga
Putovat ćemo dogodine na Kubu
Posljednji izdisaji Castra
Posljednji dašak posljednjeg vremena
Dugo smo se stapali
I postali jedno čija dva lica bezvoljno
Dišu u rutini
Kad kihnem odbacim svoje lice
I ti ga uzmeš i gledaš me mojim očima
Prestrašenim i zavidnim
Da, tu sam grlio noge ljubomori
i prinosio žrtvu
Tebe
Zabijamo se u nebo
-
U njive
U obzor gdje nas čeka kakav-takav dom
Sutra ću promatrati ljude u bujici
Nemam volje da ih spašavam
(Neka ih nosi njihova nada ili beznađe)
Zašto si se zalijepila u odraz u staklu?
Mislim da me kriomice gledaš
I pitaš se imam li izgleda.
Pogledaj me u oči
Trebat će ti samo tren da shvatiš
Da sam ljuska oraha u kojem je
Sve suho
I drveće bježi od mojeg staništa
Ne boj se pogledati me u oči,
Neću te ujesti
Samo prestraviti na tren
Nebo nas prati u stopu.
Ono štiti vlak do prve crte,
A onda se vraća s pokojom kapi kiše
Okreni glavu, skenirao sam ti uho
I svaku vlas.
Hoću vidjeti tu želju za prodiranjem
U moju intimu
Grad prokletih. Dosadno.
-
Vlak stoji i čuje se samo
Prigušeni žamor putnika
Oni ne poznaju misao u sebi
Čak i ovaj čovjek prekoputa
Čita nekog Šveđana
I riječi mu izlaze kroz nos
Ja sam više za klasični noir
Da se mene pita
Izbacio bih iz rječnika crno-bijelo
Čeznem za starim vlakovima
Čiji je zvuk kotača gušio lajavce
Misao u čovjeku
Ujeda kao bijesna osa
Ujede i nastavi sa zujanjem
Pa opet ujede
I tako neprestano
Dok ne izgubiš svijest
Lijeve i desne strane prozora
Uvijek gledaju u dva različita krajolika
I sunce kao da pripada samo jednom
(Drugom tek prodaje svjetlo)
Fokusiram naselje na brijegu
Te šarene crvotočne kockice
I osmjehnem se kao sotona
Nazvati neki grad gradom prokletih
Nije li to pretjerano
I dosadno?
Zujanje
-
Iako sam okružen
Mnoštvom slučajnih ljudi
Mene treba popraviti
(Počevši od samoće koju pijem
Tri puta po jednu dnevno)
Treba mi servis misli
Nisam pametan
Nisam pametan
Zaokuplja mi mozak
Neka nasumična pjesma
Nju ponavljam do jedne trećine refrena
Svakog trena
Pokušavam prijeći cestu
Ali me proganja pusta livada
Gdje vjetar šiba
I svija mi kosti i sve što vidim
Sivo je i crno
Sakupljam očima prizor
I sastavljam trošnu kolibu
Kao utočište
Stojim i shvaćam
Da samoća teži poniranju u rupu
Iz koje mi ponekad vire samo prsti
Kojima se grčevito držim za stvarnost
Ako ih olabavim
Možete me slobodno razapeti
Poslije čega neće biti nikakvog prijekog suda
Samo zujanje
Kad zaspim
-
Svaku stvar
I sve ljude
koje noćas vidim
Osudit ću na muku
I brodove koje more tjera
Neću pustiti u luku
Daj mi ruku
Pogledaj me i daj mi ruku
Iz mojeg sna sve bježi
Sve je izgnano
I nestaje u potmulom zvuku
Pogledaj me
Jebote
I daj mi ruku
Zatišje
-
U ponoć i trideset
Kad narod koji izumire
Već duboko ne sniva ništa
Tup je i tupo spava
Teško diše, gotovo beživotno
Vježba za neminovnu smrt
Od tjeskobe i škripca
U ponoć i četrdeset
Kad budi se mjehur
Starih ljudi
I oni ustaju
Kao zombiji iz grobova
Njišu se nad školjkom
I pišaju
U ponoć i četrdeset i dva
Kad teška ruka
Prekriva iscrpljenu ženu
I noga traži toplo
Utočište u bedrima
U ponoć i četrdeset i četiri
Kad perilica bolno zavija
I struja je jeftinija
I sve je jeftino
Prosto, nepostojano
I tiho
Kao zatišje između
Dva rata
​
Objedovanje
-
Isklesati čovjeka Pogurnuti automobil Nacrtati vranu Ogoliti grane Omagliti zrak Dozvati kočiju iz prošlosti Ispratiti topot kopita Prenuti se do vriska Uzdaha, uzvika Razliti kante boje Po kamenu, ogradi, zidu Pronaći vlažnu klupu Pronaći ženu u pauzi Ona mora držati obje ruke Na koljenima Mora imati šešir Mora imati naočale Mora imati kaput Od tvrdog štofa Mora vonjati na lavandu Na drveni ormar Na čajnik od porculana Na okrugle suhe kolutiće I mrvice sa stola Mora mirisati Na svadbeni srebrni pribor Kojim ćemo jesti sve ovo
Ljubav i zakonitosti
-
Nisam vidio ni cestu pa ni obrise ulice
Sve je podrhtavalo i treperilo I prolazilo pored
Činilo mi se da stojimo ja i Zemlja Ali i ona je otišla k vragu Čak je i Sunce bilo slabo Da stvari postavi po zakonu
Još malo nade polagao sam U neke svježe teorije Ali uzalud Antropocentričan sam bio Centriraniji od boga
I nije problem bio u statici Mogao sam takav stajati Duže od prvog eona
A onda sam shvatio
Banalno je svesti sve to Na ovozemaljsko Ušao sam u slijepu crnu rupu Koja odbija usisati I drži me na rubu Zvuči groteskno Ali ljubav i zakonitosti...
Nabije ih
Čestica
-
Razmotrim li situaciju U kojoj bih sam sebe začeo Dolazim do zaključka Da se neoprezno igram česticom I da ne znam što bi se Neočekivano zbilo I bih li se samozapalio Pokušavajući zorno vidjeti Taj autospolni akt (Kao kad tražiš Kraj prostora kojim se Širi svemir) Ako bih pak došao do Obrisa autocoitusa Nekog pohotnog Ali nejasnog gibanja Opasno bih se približio Onom čije ime Sa strahom spominju Ali ga se ne libe Opsovati
Na početku ulice
-
Na početku ulice žene Skeniraju prolaznike Kroz prozore, podbočene I mršte se kao da su Kineski psi Kao da im kožu nabire Ustajali prostor samoće Želi ih pritiskom istjerati van Da napokon zauzme položaj Fetusa i usne svemir Žene na prozorima Nijemi saveznici Njihove terminatorske zjenice Gledaju ravno Zapiljene u zid poprijeko Šire lepezastu koprenu Po određenim točkama spajanja I razmjenjuju čuđenje
Paralaksa
-
Izmještam se iz sebe I ne skidam pogled Sa sebe Kao motiv kojeg sam već sreo u izrazu Tako se najbolje smještam u prostor U kojem me čestice tebe Napadaju u valovima Želim se odaslati kao na dopu Tako da osjećam svaki trenutak Svaki foton koji mi prinosi Tvoju sliku i gradi mozaik Sve dok me čitava ne obujmiš I udahneš Želim da me hvata jeza Kada se promatram van sebe Takva da poželim da to je Netko stran Da ga prevarim Da postoji
Kroz staklo
-
Ne znam što da otresem Na papir, a htio bih Iščešljati riječi kao uši Da tapkaju po površini I da se odmah razilaze U gomilu smjerova
Čuo sam da je neki pjesnik Otvorio vrata svojim demonima Nakon što ga je ostavila žena I bjesomučno spominjao Ptice u parku, po krovovima Čak i u frižideru Ostarjeli moj čovječe To nisu selicež
Kroz izlog buljim u lutku Samo jednu, neodjevenu Staklo je masno Jer nabijam lice u njega Više ne znam Je li razlog to što sve manje vidim Ili si nanosim bol Čovjek u odjelu psuje Htio bih da je obučen Kao ljudi razapeti na križ I da samo miče donjom Infarktnom usnom I da mu se slina cijedi Dugo, dugo
vječnost
Nacrtao sam plan
-
Ako me dovoljno oduševiš Mogu ti napisati pjesmu Ili pozvati konobara da naplati Mogu čak i urlati viseći na koncu Da me pustiš da plivam po kanalu I zubima stežem celofan Nacrtao sam plan po kojem brišemo I pozadinu i krupni plan Ne vidi se, već je nevidljiv Dakle, uspio sam, nema nas Mogu saditi kućice po otoku I zvati ih mjestima dodira Oduševi me da ih ne sravnim Oduševi me dovoljno da se zagledam Kroz tebe i duboko zabijam putokaze Od pet i trideset do besvijesti Pusti da ja vodim
Anatomija gubitnika
-
Moj živčani sustav Moj endokrini sustav Moj krvožilni sustav Loše kvalitete I ovozemaljska Marion Koja me sastavila U nesavršena čovjeka Jer nije molila Za buduće i prošle grešnike Da me ostave na miru Kada rastem
Nije bila milostiva A ni onaj gospodin također Da me usprave pred nasiljem Koje mi je poremetilo Koštanu strukturu Bio sam dobar Bio sam podatan Svojim licem, glavom i kožom Bio sam plod Unaprijed osuđen na neuspjeh I male stvari
I taj otac koje je bio Zapamtio sam mu ime Zarad njegove volje Nikad nisam vozio Njegov novi auto
Anatomija gubitnika 2
-
Kad bih prodavao rabljenog sebe Ljubav bi stavio kao udes Malo voljen, prva ljubav bezuspješna i jednosmjerna Ostale plod mašte Možete ga rastaviti u dijelove Neupotrebljive noge zbog uzaludnog stajanja Ruke deformirane, savinute u prazni zagrljaj Naborano, netaknuto tijelo Mozak sklon patološkoj patetici Oči ispale, razlog nepoznat Registriran kao samotnik Beznadno zacementiran za šank Iza kojeg mu se ceri konobarica na tringelt
Anatomija gubitnika 3
-
Ruke koje gledam Položene na stolu Pune su rasjeda Debeli, okamenjeni prsti I čelični nokti
Promatram sijede vlati Nekad čekinje Na mreškavoj koži Punoj znakova Da vrijeme suši Erodira, razara Nosi mrtve čestice Izdiže žile I daje im sve tamniju boju
Ruke koje gledam Više nisu moje Ne marim za njih Često se i pitam Gdje su one Kojima sam prolazio Kroz guste lasi I grabio hladnu vodu Prema licu
Na trosjedu (Anatomija gubitnika 4)
-
Novi je i mek Moj trosjed
Da ne uzburkam ravnodušnost Na njemu dišem polako I promatram nadimanje Pražnjenje trbuha To me još više tjera u zen
(Negdje sam kao mali čuo I to je bila jedina istina Da trebam disati prsima Ja sam ih oduvijek širio Kao da ću poletjeti Sad dišem na trbuh Nemam živaca za okovana pluća)
Promatram to oceansko more Amplitude ogromnih valova Ogromnih i sporih Ispod njih se jedva čujno kreće Nešto nalik lemuru
Moj udobni trosjed Njegov je kumir
Više ne sanjam
-
Moj trup čvrsto leži Čak se niti ne okreće Četrdeset i nešto puta Kao što znanost tvrdi
Noću sam nalik srušenom grabu Ostavljenom da trune Po meni se lišajevi grle I bršljan me svojata Ne dam, to je moje I onda lakomo sisa 60 posto vode u meni I gusto me prekriva Za svaki slučaj Da me ne vide iz zraka
Niti more me ne more Više ne letim prestravljen Prema sve hladnijoj tmini Više ne grlim Isusa Kao zabijeni nož u Osvještenje Noću samo ležim Na leđima i spavam Od ponoći do šest
Za svaki slučaj Stavljaju mi ogledalo pred usta
Kanibalizam
-
Sabiti ljubav u mračni park Gdje ću ti čvrsto uhvatiti meso A ti ćeš prijetiti novim planovima Iako te neću doživjeti nego gristi Žderati, srkati to tvoje ustrašeno meso Bijelo, podatno, meko meso Probavljati ga kao zmija Puniti krv tvojim razgrađenim rukama Bedrima, prsima, nutrinom I podrigivati se tobom mirisom Koji će dozvati sve napasnike Skrivene u tmini parkova Spremne da ti pokazuju svoje Bijedno, mlohavo i beskorisno I svaki od njih mislit će Da je to ono što očima tražiš Kada zuriš u njih
Koji zajeb
Ti tražiš samo da te jedu
Šoping
-
Prvi je šamar pao Kao vrhunac poraza odgoja riječima Dijete vrišti Parovi i zajednice gube se i nalaze Nosim kvrgavu torbu s glavom unutra Dok s reklame dizajnerica Ingrid preporučuje Jastuk za bolji život, plahtu za mirno sutra Madrac za bijeg od stvarnosti
Izmučeni muškarci guraju kolica lijesove I usput gledaju druge sise, Žene diraju svaki artikal Pod prstima se osjeti feng shui Odnos u prostoru, kompozicija Nabijanje kaosa u inox koš za smeće
Ja i ergela slučajnih pušili bi vani cigaru Jer ručnik dobro upija 98% sjebanosti A cijene ne prelaze 29, 39, 59 zarez 99 kuna Idemo, idemo, idemo Vrištim u sebi i klizim poput zaklane krave Na pokretnoj traci kojoj treba remont Ako ništa drugo, leći ću na tepih i zaspati Dok me ne pregaze
Mirišljave svijeće na pretrpanim karminama Tjeraju me da se prenem Da hodam između polica Ja stranac u New Yorku I tražim artikle kao da tražim djedov grob, A kad ga nađem, pomolit ću se za interijer I ove što su došli izdaleka U zaostaloj hordi seobe naroda
Imao sam krhku pticu
-
Imao sam Krhku pticu Figuru od stakla Prozirnog slavuja On mi je pjevao Iz sata u sat Neprestano Imao sam ga u glavi U uhu U očima Plakao sam note Četvrtinke polovinke Vrištao od sreće U kaotičnom taktu Imao sam krhku pticu U gnijezdu od lišća Od srebrne paučine
Ne postoji
-
Mrtvo je u sobi gdje nas nema Sve knjige, stablo i razmazani stol Mrtva je priroda našeg odnosa On je izgubljen, nema ga Ni u zidovima koji ne dišu Ni u staklu koje je sivo Ne postoji zapis O kretanju tijela Pod ovim stropom ne postoji zapis
More
-
Mjerim ljude Hvataju svjetlo Dovoljno su visoki Da ga dodiruju rukama
Ispod sunca sve je ravno Ljudi dižu ruke i raste im kosa More svjetla sve vrške dodiruje Svud prisutno Naopako
Raste mi kosa Nakon petnaest solilokvija Raste mi kosa Kad bih barem mogao Nagovoriti bdijenje
Bez aluzija, molim
-
Moj je spomenik u parku žbunja i rijetkih stabala iz Šri Lanke (dovoljno egzotično da odzvanja) Dostoji ga se pogledati iz blizine Pročitati što piše ukošenim fontom I zapamtiti kipara u potpisu U stvari, taj spomenik je fikcionalni uvod Kojim želim reći svima A netko će ti, siguran sam, prenijeti Vjerujem u to gotovo proročki Da mi fališ prijatelju koji me mrziš I nestaješ zato što me voliš
Pompeji
-
Nepce mi škripi Naginjem bocu Cockte To je jedino piće koje me Vraća u trenutke Predpuberteta Srce mi kuca u dva takta I naslon kreveta prati ga u ritmu Spuštam praznu bocu Oprezno da ne uzbudim Mikrofaunu u prašini Čuje se "tok" Na tren ostajem ukočen Moja figura sada je pompejska Ruke isprepletene u pepelu Hvata me grč u listu Jauknem i stropoštam u ravninu Padne mi na pamet Porinuće broda Lusitanija Titanik je odavno komercijala U plućima imam orgulje Nepoznatog majstora Kad udahnem Bach udari po tokati i fugi Transkripcija Stokowskog me oduševljava A da ubacim i Prokofjeva? Doduše, nije na orguljama ali je drama na vrhuncu Ma, samo ću još malo uzdisati kao kad je svakog dana gledam kroz prozor kako odlazi i za sobom gasi svjetlo
Riječi na površini potoka
-
Povješao sam riječi po sobi Sjeo u orahovu ljusku i divio se Silna pamet pljuštala je po podu Onda sam širom otvorio prozor I dozvao susjedovu mačku Bila je, naravno, crna Devetnaesto stoljeće, Druga polovina Ponudih je crvenim likerom I pijanoj uvalih joj fotić Slikaj me ovako Zagrnuh se jednom riječi Čekaj, još samo malo Zagrnuh se drugom riječi Ova je ljepša i značajnija Hajde sada ti crni zgubidane Polako doma I ja sam popio dosta Legao u lišće Pjevao o sebi Mnogim pametnim riječima Orilo se do tvornice I preko dimnjaka Tamburalo po antenama Igralo kolo oko začuđenog vjetrokaza I usnuo sam čak Tri kartice teksta Šezdeset citata i tri fajn premise Treba znati postaviti problem I mitološki neki bog Pogladio me nježno Tako nježno Da sam svršio
Pastiri čuvaju ovce
-
U čekaonici tišina Pastiri čuvaju ovce To mi je palo na pamet Ne sviraju frulu Nego šalju SMS Svojim spasiteljima
Kao stari brodovi Uz škripu Hodnikom prolaze bolesnici
Moje su cipele Dermatološki neispravne I noge u njima trule naviše Spajaju se sa mudima Ionako slabim I beskorisnim
Šteta da sunce Probija kroz prozor I daje nadu Koja će se rasplinuti Kad me prozovu
U čekaonici 2
-
Sjedim u čekaonici
Ispred mene strojevim korakom
Tiho udaraju stope
Svakakvih ljudi
Nezdrava revija manekena
Defiliranje nervoznih
Onih koji strepe
I onih koji pate
Neprestano stražare
I drže svoje kapute
Spremni da zapucaju
Kad se pojavi sestra
Crveno lišće
-
Tragove od tebe Prekrit ću crvenim lišćem Napravit ću da jesen bude smrt Naših napora I susreti ostanu nalik Odlomljenim stijenama U parku u magli Gdje klupe same sebi Urezuju imena A stabla samuju U nedogled
Tragove od tebe Posipat ću solju i pepelom Otopit ću taj led Koji pokušava biti trenutak Našeg uznesenja Rastopit ću ga vatrom Mržnjom bijesom Ludilom U koje sam utkao tebe I nemoć da te ikada više Dohvatim
Nespreman za velike stvari
-
Gledam velikog čovjeka Stoji na velikoj kiši I hipnotizira lokvu
On je veliki čovjek Spreman za velike stvari
Stoji uspravan Dok mu lice kameni Uskoro će se izvinuti Kao zmija Proparati svoju kožu I napraviti velike stvari
Gledam tog spremnog čovjeka I odmahnem rukom Ta ja sam mali čovjek Nespreman za velike stvari Prosječni čovjek Koji cilja ispred sebe
Z bregov
-
Jutros ubijaju domaće jelene Tako sam čuo I pomislim besmisleno i na blef Možda oni ubijaju nas?
Berači piju kavu i rakijicu Jedu crvene kobasice i zapečeni grah Sprema se kiša, odnekud je jugo Donio tišinu, ali dolje ipak Neprestano šušti kruto lišće oraha
Cijela slika uokolo treperi kao i moja Napeta koža ispod jagodica Čvorci se okupljaju u formacije Razrađuju taktiku napada na preostalo grožđe
Čuje se vlak daleko od brijegova Pun drugačijih doživljaja koji odlaze
Na svu sreću Ne želim da mi ugroze misao Koja me neprestano uspavljuje
Moja slika na zidu
-
Moja slika Nije prilika Nema oko I nema nos Ni brada ne liči Na bradu Ni uho ne liči Da sluša Nije prilika Ta moja slika
Moja slika Visi na zidu Gore sam nacrtao uže A dolje tijelo Dok stolac je netko Odnio na smeće
Moja slika Okvirno je Prazna Siva, blijeda Sepia i hrđa Okvirno je Prazna Kao soba U kojoj su ležala tri ratna druga Na krevetima od slame i sijena A onda je došla protuofenziva
Moja slika Nije prilika Pa nisam ni ja Bio nešto Neki doktor Ili gospodin
23.9.
- Mogao bih napisati nešto o jeseni Melankolični stih o smiraju godine Kao, sve žuti, napušta i raspada Sve truli i gnjili da uskrsne dogodine Sunce u zrake ubacuje više crvenog I vjetar izlazi iz hladnjaka i istiskuje I kiše više ne dišu parom Kapi su im oštrije, nemilosrdne Monokromatski premazuju sve površine Čak su i ptice obojene sivom Da ne govorim o drveću Ipak, veselo je brate Oko stola
Ormar
-
Ja sam ormar s tisuću pregrada I u sebi držim neugodne stvari
Sve što skrivamo najbolje je
da zaboravimo.
Ja ne želim zaboravljati stvari Te stvari, the stvari
Svake večeri otvorim ormar I pogledam svoje prljave stvari Milujem ih, osjećam njihov vonj, Njihovu grubost. Preturam i preslagujem Erektiram
Moje skrivene stvari u ormaru
Preko dana držim ih pod ključem Preko noći to je nemoguće Zbog sna. On ih otima i pokazuje svima Izlazi na trg i udara u doboš Prljave stvari gospodina D Prljave stvari lažljivog bastarda.
San je privid, ali peče I nagriza
Ja sam ormar s tisuću pregrada I skrivam prljave stvari No jednom će mi netko Odlomiti vrata I baciti sve na ulicu
Priče sa stolova
-
Razbila sam čašu Tišina je kratkotrajna Klikne upaljač i konobar psuje u sebi Šapće starom na uho
Dva lika izbjegli su sudar pogledima Dobar dan, kako ste Dobar dan, dobro sam I vi isto? Sve je dobro
Mlijeko je u boci Piju li danas mačke mlijeko?
Čekaj da te poljubim Sve će biti dobro Danas je sve dobro Krošnje, zvukovi, oblaci Dobar je i broj sedam I kinesko slovo na vratu Ispijena je i čini mi se Da je dobro
Oni ljudi na terasi prekoputa Izgledaju kao konji u koralu Pasu kavu i to je dobro
Krave
-
Čitam naglas pjesmu jednog mrtvaca Riječ je o kravama Snimam se i preslušavam ispočetka Osjećam se zatvoren u kutiji sa svojim glasom Slušam ga, divim mu se, eto, ja padam na njega
Razmišljaju li krave o ičemu? Zanima me to Pogotovo kad jedu Razmišljaju li o nekim egzotičnim prostorima Ili samo poput vešmašine mumljaju?
Ponekad prestanem disati Da ubijem svaki suvišni glas u sebi Jedino prekinem tu igru kad se sjetim krave koja jede To je pozitivna misao
Jutros sam izrigao dušu Pjesme mogu pisati samo pijan i napušen od jučer Sve što se kreće mora krenuti jučer Netko me sluša, označio je moje tijelo i sad me sluša Zgazit će me nogom kad mu dosadim
Liče li te krave samo meni na brontosaure i šarene gljive Na ledini prekrivenoj nevinom mekom kristalnom patinom?
Šah
-
Svaki moj naum Svaki i najmanji dio života Pokušaj ljubavi ili sreće Je prokleta igra šaha Čovjek se i rađa zbog Partije šaha A i umire u jednoj Više se ni ne smijem A da ne povučem tri poteza I čekam
Povratak
-
Stislo mi se grlo stijenku uz stijenku Dolazim do obale, to su kuće, Gotovo vječnost hodao sam po zemlji Kao po moru Moja je kuća stara od čekanja U njoj nema mirisa ni okusa Možda naiđem na sat koji još uvijek sanja I tiho ga probudim da ne pokrene vrijeme
Neko brdo u plamenu
-
Ateist je upoznao boga Neku sumornu inačicu Koja mu je tek površno Pokazala dva tri čuda Samo ga je ražalostio I izazvao žaljenje Što se ipak usudio Spoznati da ga ima Bezbožnik se vratio Svojem uvjerenju Iako je neprestano Ponavljao da mu je Dosta zakonitosti I da želi zatvoriti oči I kad ih otvori Vidjeti žuto jezero Iz kojeg pčele grabe med I nalijevaju u košnice Njegovog prijatelja S kojim ih dijeli Popola
Pred vratima
-
Na kamenom trgu vjetrić pirka Prolaze pretile žene i mršavi muškarci Predugih brčina Koraci tapkaju i galeb cviljuka Traži mater ili ribu Terasa je pusta Konobar natjerava dosadu Repom letargičnog konja Eh da mi je šeširić i nešto duhana Pa da otpuhujem oblačiće I te učestale, dejavu ljude
Lutka na napuhavanje
-
Zanima me kako je to biti lutka Na napuhavanje Kako se osjećaš kad te jebu Sline i svršavaju po tebi A ti nijemo gledaš u strop? Jesi li emotivna? Zaljubljuješ li se u svojeg ljubavnika? Brojiš li zvijezde ili nemaš pojma da postoje? Osjećaš li toplinu daha? Vidiš li svoj odraz u ogledalu? Češljaš li kosu prije spavanja?
Rijeka
-
Sjedim na proplanku s kojeg se vidi Početak ljeta i svršetak doba I rijeka koju preplivavamo Svaki put ispočetka S namjerom da pobijedimo ljubav
I gotovo da uspijevamo postati nepoznati prolaznici u mimoilaženju Gotovo da se domognemo obale (Dva, tri zamaha i više te nikad Ne bih gledao kako ujutro Otvaraš prozor sobe I pružaš lice zrakama) Ali uvijek potonemo Okovani žudnjom
Sjedim na proplanku s kojeg se vide Raskrižja i ceste Kojima se odlučujemo putovati Svaki u svoju ustaljenost Ali mi nemamo kompas I naš je susret neminovan (Gledamo se kao da nikad Nismo vidjeli ljude i Kao da su sve ove bitke Nerazumne)
Sjedim na proplanku Već pet dana A onda naglo ustajem
Vrijeme je za plivanje
Misr
-
U noći u kamenu u vjetru U pijesku u prašini u sedimentima U noći u zvijezdama u svjetlima U hrapavom nebu u spavajućim devama U logoru u pepelu u golubovima Izbušenim kulama Tragovima guma Zmijama U bijelom mjesecu U želatini rijeke U žaru cigarete u vatri baklje Zaslonu mobitela U strujanju s mora U ljeskanju trubastih riba U prašnim prljavim datuljama U čaju u hašišu Pogači od žita U šest tisuća godina U brdima u grobovima u zidovima U siječnju kolovozu listopadu U raljama škrgama kostima U bisagama u magarcima U musavim obalama Dječacima U mostovima u cestama Dugačkim ravnim cestama U mojim kapljama znoja U mojim slanim slapovima U dijareji u jeziku u zgrušanoj kosi U velikim očima putnika
Par vinjeta
Sjećam se da sam istesao Drvenu pušku Nije imala nišan Ali sam ubijao gomile u daljini
U dnevnoj rutini Nisam znao tko je bog Sveprisutnost mi nije bila uvjerljiva (Pa i zrak je tu oko nas A čuda se ne događaju Ako ga, na primjer, nestane Samo umreš)
Potok je put od mjesta postanka Tamo gdje je izvor tamo su nastali ljudi Nikad nisam došao do izvora Iako sam kilometrima gazio vodu
Pitao sam se samo jednom Zašto nisam dobio pravu melodiku Nego šarenu s deset tipaka Zašto dahću i nadižu poplun Zašto to rade Izluđuju me
Zasigurno je loš početak Kad prvu ljubav iskusiš kao odjeb U startu postaješ ciničan
Moji mali užasi
-
Izvadio sam oči manirom kućnog doktora I položio ih u dobro očišćenu kutiju bombonijere Par zavičajnih slika i tvoja uokvirena granjem To je sve što je ostalo pohranjeno u njima
Obješena noga na zidu nalik je lovačkoj pušci Nema rupa, ali nagib neodoljivo podsjeća Tom sam nogom kročio u prizor Zbog kojeg se rastavljam na dijelove Kao svinja na mesarskom stolu
Ne znam što da radim s glavom Kao suvenir sasvim je neupotrebljiva Nabit ću je na kolac i postaviti na neko raskrižje Možda je netko proglasi čudom i relikvijom
Ova moja krv koja se razlijeva po svim površinama Prestrašena je, traži utočište u svakoj prašnjavoj rupi Ne znam kako sam uspio do sada biti u pogonu Uporaban, opskrbljen svježim kuglicama kisika Kako sam uspio otkriti što kriješ ispod tirkizne marame Tako prestrašenom krvi koja se skrivala u meni
Kako na početku tako skoro i na kraju i u sredini Bio sam hermetički uronjen u svinjsku mast Valjda je neka baba u rasporedu zubi vidjela tvoj obris
Kada bi o meni pisali knjige
-
Htio bih da se u njima nalazi podatak
Da sam rođen na selu
U kući s tri prozora
Poljskim zahodom
I natpisom Smrt fašizmu
Da se napomene da je jednom
U vešmašinu Gorenje
U hladnom i vlažnom hodniku
Ušao norveški štakor
Lat. Rattus norvegicus
Ukipio sam se od straha
Da nisam nikada u svojem djetinjstvu
Napravio nešto pamtljivo
I spektakularno kao što se može naći
U spomenarima istaknutih ličnosti
Želim da piše da sam se plašio mraka
Miševa, krampusa, šibe i grmljavine
Da sam se prvi puta zaljubio u estetski
Kasnije meni neprihvatljivu djevojčicu
Da sam prepisao cijelu Ježevu kućicu
Na ćirilici unatoč lošem rukopisu na latinici
Da sam znao množiti od prve
A dijeliti od desete
Da sam se jednom upišao u razredu
A više puta u krevet
Da sam krao Cedevita i Supermint bombone
Čokoladu i još neke slatkiše
Sve dok nisam bio uhvaćen i osramoćen
Da sam volio ljude, društvo i dobru zajebanciju
Svirao harmoniku na torbu
I papučama mlatio neprijatelje
Od drva rezbario pušku
A od vrbe pravio luk
Da sam zapalio suhu travu na livadi
I pobjegao glavom bez obzira
Vrativši se nedugo potom
Na mjesto zločina
Vatra se ugasila
A ja sam visoko u zrak ispjevao
Osam očenaša i pet zdravomarija
Klečeći
Da sam ležao u visokoj travi
I puzao u dubokom snijegu
Ne misleći ni na što
I ne strepeći od budućnosti
Ako ikada netko zaželi pisati
Knjigu o meni
Neka obavezno spomene
Moju osrednjost, moju nesigurnost
Krive odluke i loše izbore
Pa da moji kasniji dosezi
Budu veličanstveniji
I izloženi dostojnim čuđenjima
Neka napiše da sam bio ružno ždralče
Netalentirani sportaš
Komedijaš i klaun
Nedovoljno graciozni
Paun
Neka napiše i neka odjebe

Dakle ponestaje puno riječi kojima bi se opisali neki ovi došljaci, osobito ovi neškolovani Rvati u Njemačkoj. Budući da se ti samoprozvani junaci, vrijedni ljudi, sakupljači bobica i perači tuđih sanitarnih čvorova aka. dijaspora, pseudo- Hrvati koji to u stvari nisu i pravo stanje zaglupljivanja ne vide tako često u RH, (osim kad usmrćuju sezonu), hajde da otkrijemo "tajnu Gastarbajtera", naročito ovih talentiranih koji mješaju jezike, pa "dojčkaju" po Jadranu. Tko su oni ? Odakle dolaze ? Što žele ?
Kontrastno mišljenjima; ovi ljudi potpuno preziru Hrvate u RH kao i samu tu zemlju koju smatraju treba što bolje iskoristiti za plandovanje, što je veliko iznenađenje za svakoga tko se ovdje novi nastanjuje, jer svoj prijezir prema Domovini podkrijepljuju kranje bijednim švapskim predrasudama o “Balkanu kao barbarskom” zvjerskom i neljudskom djelu svijeta koji počinje tamo negdje iza Alpa. Oni su s druge strane procesom bijega postali drugi ljudi i otrgli se iz barbarizma, kanibalizma i nekrofilije koje vladaju diljem problematičnih područja. Pri tome oni ne vide Njemačku čizmu u svojoj guzici a kada ju i vide, još ju malo namažu da bolje uđe.
Uzmimo da ti samoprozvani junaci, vrijedni ljudi, sakupljači bobica i perači tuđih zahoda, pomočnici pomočnog pomočnika uvijek imaju načina da se hvale.
Pohvalimo i mi njih.
Vi ste naime taj dio ljudi koji bi na osnovu neke putovnice zamislili da vam je život zagarantiran pa bi i na osnovu putovnice zabranili ljudima iz RH da govore i misle, pogotovo drugačije nego vi sami. U drugoj generaciji jošt ste konjušari i to vam je Ok, ali ni nama zaostalima više to nije OK.
U Hrvatskoj vi bi bili "diplomirani Hrvati" i ništa više a ovdje bi čim uzmete Njemačku putovnicu bili "diplomirani Nijemci" i ništa više, i to bi kao bilo dovoljno, pri tome vaš mindset je takav da otvoreno sve kritizirate i samo se žalite na ono što vam Hrvatska je ili nije dala. Vi ste eto nadareno pametni pa ste "podvili repove" i otišli u neku idličnu zemlju do koje nitko ne može i gdje je sve super.( nitko se ne može osim vas natovariti kao magare u FlixBus za 20 Eura, a što radi pola Sirije i Arapa trenutno nije jasno ni meni , help me ! )
Ne smatrate pritom da ste u biti paraziti koji su izabrali najlakši put koji je bio "pokupiti se i otiči".Svaka čast na trudu i takvim postignućima.
Ne govorim ja ovdje o mladim ljudima koji stjeću nova iskustva, uče ili imaju ozbiljnije biografije ili im je stanje tako loše da moraju. Govorim o sarkastičnim super-snobovskim pametnjakovićima kojih je ovdje prava mala večina.
Također, ljudi koji stvarno imaju problema nemaju vremena za birtije u kojima vaša kockasta glava obitava u dijaspori i piše i govori sočne uvrede vlastitom narodu. Nadalje, Vi ste dio te (de)generacije koja ne misli da bi trebala pomaknuti svijet niti jednog milimetra, generacija telefonskog zgubidana koja postaje građanin drugog reda odlazeći tamo negdje u u bezbrižno, toplo, sređeno stanje izbjegavajući rizike i izazove. Stoga, puno hvala na patološkim zlobnim komentarima ovim putem koji otprilike uvijek sadržavaju istu krilaticu " tuđe hvalim pa po svome pljujem ". Vidljivo u svim novinama i na YT.
Dakle, tip osobe koja bez srama hvali tuđe a svoje gazi. Svejdeno ste sramota ! Sramota je i to da pričate da ćete svi nazad u penziju. Pa molim Vas lijepo zašto ? Što mi imamo od klakavog isluženog švapskog roblja koje tu dolazi da skapava uz obalu. Vi ste trošak i problem više nego bilo što drugo. Što bilo tko u HR ima od vaše ljubavi ako iza toga ne stoji cijeli život niti jedno jedino djelo, osim psovki i nepismenog pljuvanja i ljetnih vozikanja. No dobro, vi ste ti kojima svijet duguje sve – a vi nikome ništa. Jasno. Jednom godišnje dođete liječiti svoje komplekse ( jer ste nitko i ništa) po Hrvatskoj i tražite opravdanje za odlazak u uvredama na račun vlastite zemlje, onako online, kakva hrabrost ! Ne, Sramota ! Ne djelujte baš sposobno ni ushičeno tamo gdje jeste a ni to gdje jeste u stvari ne zaslužujete. Obožavam čitati vaš "dobar hrvatski" koji zvuči kao da netko ima touretov sindrom a misli da nema. Volim kada u zrakoplovu pričate broken- detusch kao imbecili, a mislite da to niste.
Dijaspora, vi ste dobrim djelom divlji pseudo-jugo-švapski krkani, lažni Hrvati koji to nisu i ne misle da bi bilo što trebali raditi osim upirati prstom, prezirati, problem je to da je pravo stanje zaglupljivanja mnogih od vas, presedan u stručnoj psihijatrijskoj literaturi. Hvala Vam i za loš ugled i šetu koju nanosite svima, i Nijemcima i nama koji smo normalniji, jer na kraju dana Vi ne igrate za nikoga a podupirete najgori dio tuđinske čizme svojim stockholmskim neurozama. Industrijski marginalna raja, puno vas je i ratnih dezertera a zapanjujuće je kako ste puni narcisioidnih seljačina. Jedno veliko niškoristi i šteta za obje zemlje u koje se nalazite.
Jednostavno višak. Evo ovaj tekst vam je za sve negativne komentare o Hrvatskoj, jedan feedback uz veliki FCKOFF.

Dakle, dobio sam dozvolu da objavim pjesme gospodina Zlateca. Ima ih poprilično i jebene su. Uživajte.
Ne da mi se sad uređivati razmak između svake, kuži se gdje počinje nova po boldanom naslovu.
​
Moram pisati
-
Iz mene se mora cijediti znoj
Kosa mi mora rasti
I žile se propinjati
Moram pisati o sebi
Ako ne napišem
Razrezat ću tijelo
I staviti sve na stol
​
Stari i ja
-
Vežemo lozu
Nikog ne zanima
Što se igdje događa
On savija, ja vežem
Lozu slamaj polako
Od početka do kraja
Čuje se samo krckanje kosti
I huka vjetra
Razgovaramo o vukovima.
Jednom
Davno prije
Pojeli su čitave svatove
Smijem se u nevjerici
Ali dopuštam
Da me obuzme jeza
​
Ogled o tišini
--
Čujem disanje
Udaranje mora u stijene
Sigurno sam negdje na rubu
A nada mnom oblaci
Ona trči prema meni
Tu preskoči disanje
Nisam, nisam!
Hrapavo promumlja
I udari me mlitavom rukom
Vjerujem da nisi
Pokušavam
Ogled o tišini II
-
Pokušavam pobrojati zvukove
Disanje, perilica, centralno
Između njih tišina
Tihi šum u uhu
Podsjeća me na zujanje prije potresa
Prije no što zaspim
Razmišljam o sreći
O neradu, putovanju, jelima
Snimam trailer za san
Osjećam trzanje
Tu si
A dijeli nas ponor
Sanjaš prošlost
I ponovnu mogućnost izbora
Ogled o usamljenosti
-
U prostoru sam
Mašim se za cigaretu
Prije no što me itko odmjeri
Izmišljam neke situacije
Volim biti samozatajni junak
Usamljeni vuk na proplanku
Između žbunja i stijene
Pritom pušim osmu cigaretu zaredom
Imam grč u nozi
Mijenjam oslonac ili padam
Nasukao sam se na šank
I uzmičem pred ljudima
Dodirivanje me izvija
Taktički gledam u profile
Da ne izazovem reakciju
Igram na telepatiju
I ona nikad ne donosi ništa
Osim razočarenja
Ali i to je bolje nego klasičan odjeb
Završi već jednom
I proglasi me klinički mrtvim
Pušim devetnaestu cigaretu
I ispijam četvrtu pivu
Nisam ružan, ali sam
Usamljeno odbojan
Ne privlačim ljude
Igram se promatrača
Onog koji se jedva diše
I moli boga da mu se ne pripiša
Jer će izgubiti oslonac
Vatra
-
Dok u tebi gori život
Potpirujem ga
Imperativom stanja
Odbacujem taštinu
Slažem je u snopove
I spaljujem
Zabavi me
-
Reci nešto
Reci nešto lijepo
Smrt
?
!
Smrt je lijepa
jer je tiha
Ogled o tišini IV
-
Zatvorim oči da jasnije vidim tišinu
Sigurno je najbliže osjećaju smrti
A što ako zuji?
Krv teče u tišini
Bojim se prstima dirati prošlost
Ponovno otkriti oblik
Dimenziju koja me stavlja
Pred težak zadatak
Život u zasjedi
Vraćanje u djetinjstvo nema svrhe
Otrovan sam zbiljom
I ne vidim što me činilo sretnim
Bluz za budalu
-
Sve što vidim
Otužno je
Četiri bijela zida
I par egzotičnih slika
Vozio bih zid smrti
Ali to mogu samo pijan
Nasloniti se na plohu
I okretati do ormara
A onda stati
Imam mrlju na majici
Kad mi glava klone
Ona je moj svijet oko kojeg
Gradim tupost
Milese, ti si davež
Taj zvuk stremi ka tišini
Ta dosadna truba
Čini me glupim
Evo, podbočio sam glavu
I dlanovima pritišćem lice
Mogu tako i ostati
Biti trulo drvo
Ili pak spomenik
Na kojem suše veš
More
-
Nikad moje more
Ni korijeni moji umočeni u more
Ne znače da ga imam
More, ja te nemam
Ako kažem da si moje
Dignut ćeš val
I tvoji udovi pokazat će
Zašto sam jak na riječima
More, nikad moje more
Noćne moje more
Snovi o tebi
Imam i nosim u čaši
U zelenoj boci
Kao jeftino vino
I pijem te
A ti me utopiš
More, nikad moje more
Niti more drugih
Glad
-
Živimo na brodu
Koji vječno tone
Nosiš naramak algi
Da ti ispletem mrežu
I paziš da ne liči na omču
Prstima prelazim
Preko pukotina na licu
Grizem svoje rame
U svojoj krvi tražim okus tvoje
Val je stvorio galeba
Galeb je rodio ribu
Riba je mahnula suncu
I nestala u moru
Nas se to ne tiče
Mi žudimo za obalom
I stablima koja cvrče
Dok sjene leže pokraj
I škilje u nebo
Iako smo siti od nas
Još uvijek nas mori glad
Crno-bijelo
-
Stavila sam profilnu sliku
U crno-bijeloj tehnici
Da se ne vidi crvenilo na vratu
Muž me snažno uhvatio svojim šakama
Koje ponekad ne znaju stati od bijesa
On radi i ne priča mnogo
On radi više nego što treba
Ubija se od posla
On radi
Ponekad je grub
Stavila sam profilnu sliku
U crno-bijeloj tehnici
Više nisam tako mlada
Ponekad bih radije da je slika crna
Samo da se vide oči
One su još lijepe i njima zavodim
Netko će pasti na njih
Netko će htjeti da mu pišem
Sigurna sam u to
Stavila sam profilnu sliku
U crno-bijeloj tehnici
Crna kosa struji mi oko bijelog lica
Usne su blijede, sive, danas su baš mrtvački sive
Možda da povećam kontrast
I smanjim svjetlost
Ili da se još jednom našminkam
Jarkom crvenom
Zavodljivom jarkom crvenom
U crnoj-bijeloj tehnici
Ona postaje tamno siva
Živa, vampirska, tamna i siva
Ljubim te dok me gledaš
Ljubim ti vrat, bradavice
Trbuh
Stavila sam profilnu sliku
U crno-bijeloj tehnici
Želim svoj virtualni život
Izdići iznad lajkanja
I bezazlenih laskanja
Želim ga živjeti još jednom
Prije no što sjednem na klupu
U parku i duboko udahnem
Poza
-
Stojim kraj jezera
I sunce me napola obasjava
Gledam u daljinu
A ono što tražim u meni je
Valjda će se vidjeti na slici
Htjela bih vam pokazati
To što vidim u daljini
Žena
-
Sjela sam
Što sad da radim?
Razvalina
-
Ponekad me uhvati jeza
Kad naiđem na ljubav
Ne znam što bih sada s njom
Što bih s tim krhotinama
Nakon godina
Stoga ga odbijam
I kažem mu da je
Prokleto naporan
Zavidim ptici
-
Što može s visoka
Ocijeniti stanje stvari
Što može biti sama na nebu
Ili se u jatu, bez pitanja
Usmjeriti k istom cilju
Jedino joj ne zavidim
Što se ne može
Diviti samoj sebi
Dada sam napokon sama
-
Napokon me tišina voli
Daje mi da se smijem bez razloga
I ogledalo me voli
I meso me voli
I povrće me voli
I slika koju sam skrivala
Voli me
Osjećam ljubav
U svakom kutku
Gle, paučina mi šalje poljupce
I baca zvjezdanu prašinu
Ja sam sjajna zvijezda
Napokon me drže
Kao kap vode
Ležala sam u tami
-
Znaš
Ja sam jaka
Jača od nekih planina
Moji su se svjetovi
Rušili kao domino
I samo prvi još malo odzvanja
Jaka sam dovoljno
Da popušim u trenu ovu cigaretu
I pokažem ti vrata
Kad zažmirim
-
Noć će biti ista
Neminovna
Niti prijatelj
Niti izbavitelj
Noć će biti ista
Kad zažmirim sada
Noć će biti ista
Tmina ispod kapka
Sjećanja na ribe
-
Stojim na mostu čvrsto držeći ogradu
Valjda pokušavam uhvatiti tračak
Sjećanja na ribe
Čim ih pogledaš
One uteku
Sve je na svome mjestu
Koordinate su još uvijek iste
I mravi voze istom stranom
I žabe udaraju u površinu
I jastreb jedri pa se sruši
Sve se to miče, izvija
Baca i poskakuje
Pratim granu koja otječe
Davno sam pitao potok
Boji li se ušća
Strepi li od širine i mase
Boji li se virova i mulja
Boji li se mora?
Ne znam, rekao je
Ja sam samo put
Pitaj moju vodu
Prije zvonjave
-
Znam da mi ostaje još par minuta
Da provjerim stanje krutosti
Tražim jučerašnje čarape
U sobi, boravku, kuhinji
Ogledalce, ogledalce
Kaži mi koga ćeš danas
Baciti u depresiju
Iz tube cijedim produženi život
Ah, te sijede
U kojima se skriva
Četrdeset godina bescilja
Stenjem u nuždi
Rađam propalo dijete
I puštam ga na pučinu
Ako otvoriš frižider u 7 i 25
Možda te prosvijetli njegova svjetlost
I umjesto kože od slanine
Sjedneš u njega
Vani je kišovito
I vrane s grana vrište
A gle male kapi kiše
Čini nam se
Da te nema više
Umrla je sisata glumica
-
Ja sam je volio zbog velikih grudi
Iako su joj uloge govorile
O pravom talentu
Umrla je sisata glumica
Možda sam u njoj vidio mater
Ili neki psihološki sindrom
Možda želju za majčinim mlijekom
Punim slada
Umrla je ta žena
Ta koja je punila ekrane
I praznila samoću
Rođen
-
Iz ljubavi
Iz mržnje
Iz usputnog divljanja
Hormona
Rođen iz potrebe
Da se obožavamo
Tri generacije
Rođen iz neznanja
Iz vulkanske dubine
Iz probuđenog sunca
Iz topline zime
Rođen iz mraka
Prigušena svjetla
Rođen iz vode
I žilave zemlje
Rođen iz puke
Dosade
Slika
-
Slika na zidu stoji ukrivo
I ljudi na njoj drže se za ruke
(Kao na brodu koji tone)
Jezici im plave od sumraka
Dok s tmurnog neba pada sedef
Razjapljene čeljusti od željeza
Pjevaju borbenu o smrti
Nešto kao kršćani u pijesku
Nešto kao volovi u jarmu
Ovdje gdje sad stojim
Ruke mi trnu
Raspuštene, mlitave
I glava mi klone u mrtvi prizor
I trbuh mi zbori:
Idemo odavde
Ti ljudi nisu tvoji
Ne znaš ih i ometaš im
Teatralni kraj
Nisam nikada bio na Sardiniji
-
Jesu li ljudi tamo tihi
I imaju li sunce kad im treba?
Nisam bio ni u Sibiru
Svjetluca li tamo noć
Kao da si je razbio o pod?
Ni u Argentini bio nisam
Jašu li tamo nojeve
I tapšaju li ih kad se propnu?
Moram nešto poduzeti
Možda da ubijem oko
Utekao sam se samoći
-
Tražim svoj smisao
I mozgam što ću s njim
Meri je pustila glas
Kaže da letim, letim daleko
Bih, drage volje
Ali ja nisam lastavica
Ne znam sagraditi
Ni čvrsto gnijezdo
A i da odletim na jug
Ne bih znao
Jesam li ikad bio
Na sjeveru
Zidovi se ne zaobilaze
-
Mogu se razbiti
Mogu se rastavljati
Možemo se naslanjati na njih
I sanjati
Možemo crtati grafite,pišati po njima
Ili čekati da netko napravi vrata
Zidovi se ne zaobilaze
Oni su tu, surovo sazidani
Da ih krivimo do kraja
Ne razumijem se u ljubav
-
Do sada sam mislio da ljubav ne treba razumjeti
Onda sam se našao u gabuli da moram dvojiti
I pokušao je raščlaniti na faktore
Jebote
Ne znam riješiti taj zadatak
Ništa, prepisat ću od nekog kao i do sada
Tek kad nestade lišća
-
Sjetim se krošnje
I kako je strašno
Zelena bila
U trenutku bezizlaznosti
-
Režem nokte škarama za štof
Za novac mogu kupiti samo sebe jednokratno
Žrtve koje prinosim prilično su bezvrijedne
Pokušavam proći lišo i to me lišava vrijednosti
U izlogu
-
Postavljen kao skulptura čovjeka
Koji je uronio u sebe
Sjedim u izlogu i pijem kavu
Oči mi bljeskaju
Shvaćaju li ti narcisi da buljim u njih
Da ih promatram kao promatrač ptica
Da ih slikam, izvlačim život
I nanosim na papir
Starac koji se gega vidi svoju prošlost
Žena koja uvijek nakrivi šešir
Vidi samo refleksiju koja joj ne daje snagu
Da se suoči
Pijani poštar samo na tren baca oko
I vraća ga u duplju
On zna da je skeniranje života
Traćenje vremena
Odlazak
-
Iskrilo je kristalno jasno
Moje lice uronjeno u kometu
Zatvorio sam vrata
Nazdravio u sebi, bio van sebe
Na trenutak bio sam van sebe
I vidio to zgureno tijelo na pločniku
Odlazi
To lice puno kristala
Puno soli
Leći kraj tebe
-
Od svih težnji
Koje sam hranio nepovratno
Ostala mi samo ona
Da ću na kraju
Leći kraj tebe prozirne
Kad više ne možeš bježati
Slika
-
Ništa nije bilo
Tako čuvano i branjeno
Kao tvrdi kruv
Babe Mare
Ništa nije tako toplo
I uzvišeno
Kao spoznaja na grobu
Da ličim na nju
Putevi
-
Pustio sam tugu
Da je osjetiš kako te steže
Kao suha koža
Putevi koje izabiremo
Ograđeni su i ne vidimo se
A možda kročimo Istim smjerom
Putevi koje moramo izabrati
Ne bi li se prestali vrtjeti u krug
I padati licem u krhotine
Oblače naš
-
Koji jesi na nebu
Čas si bijel čas siv
Lebdiš i briga te
Ili da kažem
Jebe ti se
Tko je za što kriv
Stigme
-
Sjedim gol na betonskoj klupi
Mjesečina obasjava moj fetus
Sreća je poimanje
Kut iz kojeg gledamo na sebe
Da moram birati između vječnog optimizma
I pesimizma, izabrao bih jebe mi se.
Što me ne ubije ne znam ni da postoji
Sakrila sam perje ispod kože
Kaže mi vrana
Tako lakše prosjačim
I ode stružući drvenom nogom
Nagrizena knjiga otvara se
Gdje je meso najsočnije
Glođu me mušice, a ja ih tjeram rukom
Nije me briga
Odmahujem
Nije me uopće briga
Probam kažiprstom imam li oči
Ili sve što postoji usađeno je
Povučem za nos
Zatrubim koračnicu
Pa pređem dlanom preko koljena
Hladno je iznutra, a toplo izvana
Pitam se
Jesu li žile na rukama
Moje stigme?
Žena udara loncima
-
Dok muž nečujno prede
U blagoslovu internetskog džumbusa
Žena udara loncima
Frcaju iskre i pale se svjetla
Kako sam se zajebala
O kako sam se zajebala
U kori krumpira
Ne postoji izlaz
Ne otvaraj se više
-
Meso je puno spora
Preko zida vidim vrhove jarbola
Možeš li zagristi drvo
Nosit ću te na rukama
Derat ću koljenima asfalt
I kljucati vrane
Ne otvaraj se više
Zajedno smo lešina
Ali ima nade
Dok god vidim zastavu
I sunce koje se drži
Zrakama za obzor
Ne pokazuj kosti
Jer naivno mirišu
A lovci imaju nos
Za otvorene ljude
Prošlost nosim u džepovima
-
Zašivenu i tešku od savjesti
Htio bih svući kaput
Dok svira budnica ili himna
Htio bih izbrisati prošlost
Do nulte točke
Iz koje bi svaki korak bio sloboda
Kad bih mogao progutati amneziju
Ostao bi mi potpuno čist početak
Očišćen od stida i bojazni
Evo sad bih prišao ovoj ženi
I kupio sve čarape po deset kuna
A onda je poljubio u obraz
I rekao ti si moja
Izgubljena majka
Kad bih mogao progutati amneziju
Prišao bih djevojci kod sata
I pravio se da mene čeka
Oprosti što kasnim
Petica je u kvaru
No nema veze
Ionako do sada nismo bili
Jedno za drugo
Kad bih barem mogao
progutati prošlost
I ostaviti trag
U javnom wc-u
Odrastanje
-
Zid u tvrdim koprivama
Ne sjećam se tko je stajao uz njega
Držeći se rukom pijan i izbezumljen
Govoreći mi istinu o meni
Od kuće ostala je samo slika
Ponekad je vidim škiljeći u mraku
Vidim krov i gnijezdo ispod grede
Ljestve po kojima se penju preci
Jedan iza drugog
I u dugim razmacima nestaju
Taj što je stajao uza zid
To mora da je netko koga sam se bojao
Mora da je nosio lance
I zveketao u noći
Govorio je istinu o meni
O pustinji iz koje smo došli
O šumi iz koje smo izbjegli
O močvari iz koje smo vadili
Svoje kosti
Prstima je mrvio obojenu žbuku
Škrgutao zubima i hukao u lice
On je ubio konja
On je spalio gumno
On je tjerao mačke i pse
Razbio crno-bijeli ekran
I rasplinuo Indijance i kauboje
Taj što je stajao uza zid
Znao je istinu o meni
I kreveljio se
A onda se stropoštao u prašinu
I ja sam pljunuo na njega
Spavanje
-
Ta disanja su svud oko mene.
Izvlače žbuku iz zidova, pomiču kutove,
Premještaju noćna zbivanja.
Smrznute ribe
U epizodama indigo boje
Neprestano mijenjaju ritam disanja,
Čas se drže za vrh planine
Čas rone u pećini pod morem,
Čas pužu u sipkom pijesku.
Jastuk je mokar.
Dok oči poliraju kapke
Usne češljaju močvaru.
Zrak koji izdišem goni jedra
I brod juri u prošlost pa se vraća
Sa sjekirom u krmi.
Plutam u noći na splavu od tkiva
Koje nikad ne spava,
Samo usporeno struji.
Petlja
-
Na koju god bi stranu krenuo
Bio bi kriv
Djede
I zato si stajao na mjestu
Gledao u zemlju
I ponavljao
Da zemlja ne pita
Tko si
Samo traži da je hraniš
Rukama
Da joj prinosiš ustima
Znoj
Da je grebeš i gladiš
Zemlja prede i često zaspe
I tada sanja
A kad zemlja sanja
Ti si na pravoj strani
Tu na mjestu
S rukama u njoj
Svako jutro počinje nova igra
-
Stavljam tristo na jedinicu, a popijem x
Bilo je blizu
Kao kad stojiš na vrućoj obali
I od hladne rijeke dijeli te običan pad
Da barem iznenada udari vjetar
Psi plivaju, a i ne znaju da mogu
Hvatam misli
Uhvatim jednu i ne znam što bi s njom
Da je stavim na leđa i plivam
Dok iscrpljen ne potonem?
Nisam sastavljen od prvoklasnog materijala
-
Mnogi bi mi iščupali korijenje
I zasadili svoj nasad
Nalili u tankove krv koju nose
Plavu, aristokratsku, nobelovsku
Kakvu god
Drugačiju od moje
Nisam sastavljen od utjecajnog tkiva
Moji su imali šumu i prodali je
Pa kupili njivu
To je to što je ostalo
Nisam sastavljen od tih tvari
Kojima se pridaju portreti
Pišu hvalospjevi ili daju imena ulica
Čak bih rekao da sam sastavljen
Od prašine, znoja i prosječnog bitka
Da ne kažem govana
Glava na pladnju
-
Rodio sam se kao čovjek
Koji nije vrištao
I uzimao zrak
Rodio sam se bez žutice
Nisam grčio ruke
Nisam bio mokar
Niti imao kosu na čelu
Niti na tjemenu
Rodio sam se kao čovjek
Koji je već sjedio
U kutu sobe
I smišljao kako
Da ukrasi svoju glavu
Na srebrnom pladnju
I izloži je svirepoj buri
I jedini zaklon
Koji će ikada naći
Umrijet će neminovno
Prije njega
S rukama na tjemenu
S pogledom
Koji ga priprema
Kako da ukrasi svoju glavu
Da okrutni vjetar pomisli
Gle kurve
Mogao bih je ostaviti
Za kasnije
Snijeg je jasan
-
I tragovi su jasni
Polumrtvi glasnik
Kojem smo istrgnuli krilo zubima
a poruku ritualno spalili
Na oltaru ljigavo romantične ljubavi
S primjesom horora
Moji su zubi krvavi
Kao i tvoje oči
Mi jedemo sve što nam se
Nađe na putu
Da proglasimo našu prijevaru
Sigurnom od moralne dosade
Sunce
-
Kakvo je
Kad obasja
Da li zaiskri u glavi
I blagost te prožme
I tjeskoba prelazi u
Sjećanje
Kao svrabež u peti
Pa se izuješ i shvatiš
Da to je samo
Privid
98 % ništa
Riječi, riječi, riječi
-
Kad bih birao povrće u pjesmi
Nikad ne bih pisao o rotkvici
Ta riječ me smanjuje
Kao da mi je netko
Ispustio zrak kuhinjskim nožem
Zima
-
Trgnem se u mraku
Navikao sam na prazna prebacivanja ruke
Previše je tebe u snu
Jutra su stratišta upalih živaca
Od prvog buđenja već sam u redu za xanax
Puštam da priroda učini svoje
Drhtim
Netaknuta kava na stolu
Njen topli miris prodire u koprenu dima
I nadvija tišinu u stvarima
Spokoj nikad nije bio stvarniji
I okrutniji

Pre nekog izvesnog vremena sam malo žvakao o tome na opštoj temi, ali me večerašnji post o tome kako ljudi koji slušaju Rastu i Grand i celu tu kompaniju nisu ni svesni koliko su srećni jer jebeno gde god da se okrenu svuda se pušta muzika koju oni gotive, dok mi ostali moramo da se pomučimo da nađemo neki svoj kutak, pa i tada nam bude neprijatno jer ne postoji nikakva sredina, ili ljudi preziru metal ili se oblače u lance i katance i tresu glavom kao drogirani, što me podseti na činjenicu da... Elem, sad sam otišao daleko sa uvodom i više nisam siguran šta sam tačno hteo da kažem, ali sažeću.
Tu long, didnt rid: Mogli bismo da prestanemo da se lažemo kako je muzika u ovoj zemlji takva zato što to guraju služba/vlast/Grand monopol kako bi se narod zaglupljivao ili šta već, nego da priznamo sami sebi da je Srbin oduvek bio za dugmetaru i sojke i da je cela ta priča o nekakvom ex-Yu roku vrlo dobro prodata od strane same SFRJ.
-----------
Za početak, Jugoslavija je jedina komunistička država na planeti u kojoj je bio dozvoljen rokenrol, što je samo po sebi neverovatna činjenica. Rokenrol, kome je u srži bavljenje socijalnim temama, nije imao apsolutno nikakvog mesta u komunističkom uređenju gde je poslednja stvar koja se od tebe očekuje da misliš. Ima ko će da misli za tebe.
Ipak, Titov komunizam je bio jedinstven, balansirao je između istoka i zapada u Hladnom ratu, i jedni i drugi su nas finansirali da ne pređemo na drugu stranu, i od jednih i od drugih smo ubirali šta nam valja, pa je tako iz Amerike uzet rokenrol i nametao se kao zanimacija za mlade, ali maksimalno kontrolisan od strane države.
Jedna jedina tema u našim rok pesmama je ljubav. Ništa drugo nije dozvoljeno, a čak i te pesme su bukvalni prevodi zapadnih hitova. Na primer, Lutku imam ja, kaže "No, no, no", Pogledaj kroz prozor taj, Zvižduk u 8 i tako dalje, lagane melodije, lagani tekstovi, studentska igranka, dame biraju, sviraj, bre, šta hoćeš, sve su iste.
Jedini pokušaj nečega je bila Pop mašina sa "Kiselinom", ali su im jebali majku kada su shvatili da je o LSD-ju i povukli album. Yu grupa peva o čudnoj šumi, Čola traži da produžiš dalje, sve to Srbin ceni, sve to Srbin poštuje i voli da čuje. ALI.
Sredinom sedamdesetih Miroslav Ilić snima "Devojku iz grada" i Srbin se napija, lomi čaše i baca se po patosu. Šaban Šaulić, "Dođi da ostarimo zajedno", Ljuba Aličić. To je to. Ubodena je žica.
U to isto vreme, Bijelo dugme je neprikosnoven bend broj jedan u državi. A šta svira Bijelo dugme? Prelaz. "Pastirski rok", što bi rekao Bregović. To je rok, a zapravo uopšte nije, to je ista ova narodna muzika, samo lepo upakovana. Hopa cupa, tako ti mala moja ljubi Bosanac, koliko si ih imala do sad, jedino tako može, niko živ neće da sluša o lutkama i zvižducima ispod prozora.
Pokušao je i Bregović, nije da nije. "Pristao sam, biću sve što hoće" se u originalu zvala "Pristao sam, biću sve što traže". Istog momenta su ga pozvali na raport, dok se pesma snimala u studiju, da objasni "KO to traži, ŠTA traži?!". Nemoj da bi slučajno neko pomislio da je u pitanju kritika države. Možeš jedino o ljubavi da pevaš.
Novi val. Neki novi klinci, pod uticajem zapada, nude neku novu muziku. Tekstovi su mistični, u biti jesu socijalne prirode, ali to prosečan Srbin niti razume, niti ga zanima. Dosadno mu je. Pričao je Ivica Vdović, kada su išli na turneje po Vojvodini, nikome se nije sviđala ta njihova muzika, kao, priđe dečko i kaže "SVIRAJTE SUADU!". EKV (Limunovo drvo, Šarlo akrobata), Piloti, Električni orgazam, Bajaga, Disciplina kičme itd, sve je to na nivou subkulture, popularnost, ako je izražavamo u broju prodatih ploča, nikad ne prelazi ni 50.000 primeraka.
U to isto vreme, Brena i Slatki greh ljušte, deru i zakivaju. "Čačak, čačak, šumadijski rokenrol, to je život moj i tvoj, oj, Moravo, oj", to je sve što Srbinu treba. Novo Bijelo dugme, ali bolje, naprednije, narodna muzika upakovana u modernu, dugmetara i gitara.
Najpopularniji rok bend bez konkurencije, Riblja čorba, izdaje najprodavaniji rok album u istoriji domaće rok muzike, "Mrtva priroda", i prodaje ga u 600.000 primeraka. Nemerljivo, nedostižno za ostatak scene, nijedan drugi album Čorbe nije prebacio mnogo više od 100.000. Poređenja radi, "Mile voli disko" je prodat u 800.000 te iste godine. Sledeće, "Bato, bato", prodaje se u preko milion. Zorica Brunclik, Dragana Mirković, Džej, Sinan, Šemsa, Šerif, ma po prodaji ploča rokeri ne mogu da im priđu.
Jedina stvar koja rokere drži na površini je država sama, koja ove druge smatra muzikom neprikladnom za javno emitovanje, a promoviše rokenrol i gitarijade.
Onog momenta, devedesetih, kada je država pukla i kada je tržište, ma koliko to paradoksalno zvučalo, postalo slobodno, folkeri su preuzeli mesto koje im je uvek pripadalo, a rokeri nestali bez podrške države.
Navešću neke primere.
Dođe Kristina Kovač i kaže "Znaš, nama su obećavali, čim skinemo Miloševića, skloniće "ovo" sa televizije, vratićemo se mi... Drugi dan nakon što je pao Sloba - Ceca na televiziji!".
Sad, jedno pitanje... Koji je jebeni faktor Kristina Kovač? Ko je nju ikada slušao i ko bi nju ikada slušao? Ova njena sestra, Aleksandra? Što sedne za klavir i onda se prenemaže, ona tužna, nju boli, ostavljena, ko, bre, to sluša? Koji promil stanovništva? A Cecu hoće da slušaju, Ceca donosi novce i zato je Ceca na TV-u, a sestre Kovač u svoja četiri zida.
Još veći blam je Slađana Milošević, koja se čak i svađala sa Popovićem u nekoj emisiji i izazivala neizdržljiv transfer blama, "Eto, ja komponujem baš lepe, mnogo divne pesme, ali te pesme ne mogu nigde da se čuju od vas, gospodine Popoviću!". Ono, izvini, genije, nismo te prepoznali, ti komponuješ najbolju muziku na svetu ali ti zli Popović ne da.
Kesić voli u svoje emisije da dovede te nove, mlade i perspektivne bendove, da im da pet minuta prostora da ih neko čuje. To je takav krindž, gomila nekih netalentovanih ljudi koji falširaju, koji sviraju nešto bezveze, lupetaju neke reči... Je l' to taj rokenrol koji je kvalitetan ali nema gde da se čuje jer postoji monopol na muziku? Jedino dvoje koji su se pojavili, a da su imali glavu i rep, su Bojana Vunturišević i Bebanov bend, IrieFM. Ovo ostalo...
Šta radi stara garda? Evo, ja volim Bajagu, odrastao sam na Bajagi. Je l' ovo što Bajaga snima poslednjih 30 godina vredno slušanja? Je l' ovo što Riblja čorba snima vredno da iko čuje? Van gog? Kiki Lesendrić? Kojin megahit na dva tona, "ZABORAVILI ROKENROL I OTIŠLI U ŠOPING MOL" ? Blam.
Najzad, kakav monopol ako je Jutjub glavna platforma? Slobodan si da gledaš šta ti se gleda. Sve te Zemlje gruva, Svi na pod, Stereo banane, SevdahBejbi, Neverne bebe, svima im je milion pregleda misaona imenica, dok u to isto vreme folkeri deru, desetine miliona pregleda.
Izađe film "Južni vetar" i Srbi nabiju 20 miliona pregleda na "Luda po tebe". Nama je Brena deo DNK.
Mogu da pišem ovako do jutra, poenta ostaje ista - manjina smo. Uvek smo bili manjina. I jebi ga. Što pre shvatimo, lakše će nam biti.

https://www.imdb.com/title/tt0087843/
Veli Milanović da mu je to omiljeni film. Film o dječjem prijateljstvu, o nesretnoj, neuzvraćenoj ljubavi i prevari. De Nira prevare i najbolji frend i ljubav života a on im se na kraju ne želi osvetiti jer misli da im se život već dovoljno osvetio ili tako nekako.
Meni je film uživancija a gledati, ali scena silovanja i sam kraj ostavljaju gorak okus.
PS - kome se sviđa Independence Day?

Dakle ponestaje puno riječi kojima bi se opisali neki ovi došljaci, osobito ovi neškolovani Rvati u Njemačkoj. Budući da se ti samoprozvani junaci, vrijedni ljudi, sakupljači bobica i perači tuđih sanitarnih čvorova aka. dijaspora, pseudo- Hrvati koji to u stvari nisu i pravo stanje zaglupljivanja ne vide tako često u RH, (osim kad usmrćuju sezonu), hajde da otkrijemo "tajnu Gastarbajtera", naročito ovih talentiranih koji mješaju jezike, pa "dojčkaju" po Jadranu. Tko su oni ? Odakle dolaze ? Što žele ?
​
Kontrastno mišljenjima; ovi ljudi potpuno preziru Hrvate u RH kao i samu tu zemlju koju smatraju treba što bolje iskoristiti za plandovanje, što je veliko iznenađenje za svakoga tko se ovdje novi nastanjuje, jer svoj prijezir prema Domovini podkrijepljuju kranje bijednim švapskim predrasudama o “Balkanu kao barbarskom” zvjerskom i neljudskom djelu svijeta koji počinje tamo negdje iza Alpa. Oni su s druge strane procesom bijega postali drugi ljudi i otrgli se iz barbarizma, kanibalizma i nekrofilije koje vladaju diljem problematičnih područja. Pri tome oni ne vide Njemačku čizmu u svojoj guzici a kada ju i vide, još ju malo namažu da bolje uđe.
​
Uzmimo da ti samoprozvani junaci, vrijedni ljudi, sakupljači bobica i perači tuđih zahoda, pomočnici pomočnog pomočnika uvijek imaju načina da se hvale.
​
Pohvalimo i mi njih.
​
Vi ste naime taj dio ljudi koji bi na osnovu neke putovnice zamislili da vam je život zagarantiran pa bi i na osnovu putovnice zabranili ljudima iz RH da govore i misle, pogotovo drugačije nego vi sami. U drugoj generaciji jošt ste konjušari i to vam je Ok, ali ni nama zaostalima više to nije OK.
​
U Hrvatskoj vi bi bili "diplomirani Hrvati" i ništa više a ovdje bi čim uzmete Njemačku putovnicu bili "diplomirani Nijemci" i ništa više, i to bi kao bilo dovoljno, pri tome vaš mindset je takav da otvoreno sve kritizirate i samo se žalite na ono što vam Hrvatska je ili nije dala. Vi ste eto nadareno pametni pa ste "podvili repove" i otišli u neku idličnu zemlju do koje nitko ne može i gdje je sve super.( nitko se ne može osim vas natovariti kao magare u FlixBus za 20 Eura, a što radi pola Sirije i Arapa trenutno nije jasno ni meni , help me ! )
​
Ne smatrate pritom da ste u biti paraziti koji su izabrali najlakši put koji je bio "pokupiti se i otiči".Svaka čast na trudu i takvim postignućima.
​
Ne govorim ja ovdje o mladim ljudima koji stjeću nova iskustva, uče ili imaju ozbiljnije biografije ili im je stanje tako loše da moraju. Govorim o sarkastičnim super-snobovskim pametnjakovićima kojih je ovdje prava mala večina.
​
Također, ljudi koji stvarno imaju problema nemaju vremena za birtije u kojima vaša kockasta glava obitava u dijaspori i piše i govori sočne uvrede vlastitom narodu. Nadalje, Vi ste dio te (de)generacije koja ne misli da bi trebala pomaknuti svijet niti jednog milimetra, generacija telefonskog zgubidana koja postaje građanin drugog reda odlazeći tamo negdje u u bezbrižno, toplo, sređeno stanje izbjegavajući rizike i izazove. Stoga, puno hvala na patološkim zlobnim komentarima ovim putem koji otprilike uvijek sadržavaju istu krilaticu " tuđe hvalim pa po svome pljujem ". Vidljivo u svim novinama i na YT.
​
Dakle, tip osobe koja bez srama hvali tuđe a svoje gazi. Svejdeno ste sramota ! Sramota je i to da pričate da ćete svi nazad u penziju. Pa molim Vas lijepo zašto ? Što mi imamo od klakavog isluženog švapskog roblja koje tu dolazi da skapava uz obalu. Vi ste trošak i problem više nego bilo što drugo. Što bilo tko u HR ima od vaše ljubavi ako iza toga ne stoji cijeli život niti jedno jedino djelo, osim psovki i nepismenog pljuvanja i ljetnih vozikanja. No dobro, vi ste ti kojima svijet duguje sve – a vi nikome ništa. Jasno. Jednom godišnje dođete liječiti svoje komplekse ( jer ste nitko i ništa) po Hrvatskoj i tražite opravdanje za odlazak u uvredama na račun vlastite zemlje, onako online, kakva hrabrost ! Ne, Sramota ! Ne djelujte baš sposobno ni ushičeno tamo gdje jeste a ni to gdje jeste u stvari ne zaslužujete. Obožavam čitati vaš "dobar hrvatski" koji zvuči kao da netko ima touretov sindrom a misli da nema. Volim kada u zrakoplovu pričate broken- detusch kao imbecili, a mislite da to niste.
​
Dijaspora, vi ste dobrim djelom divlji pseudo-jugo-švapski krkani, lažni Hrvati koji to nisu i ne misle da bi bilo što trebali raditi osim upirati prstom, prezirati, problem je to da je pravo stanje zaglupljivanja mnogih od vas, presedan u stručnoj psihijatrijskoj literaturi. Hvala Vam i za loš ugled i šetu koju nanosite svima, i Nijemcima i nama koji smo normalniji, jer na kraju dana Vi ne igrate za nikoga a podupirete najgori dio tuđinske čizme svojim stockholmskim neurozama. Industrijski marginalna raja, puno vas je i ratnih dezertera a zapanjujuće je kako ste puni narcisioidnih seljačina. Jedno veliko niškoristi i šteta za obje zemlje u koje se nalazite.
​
Jednostavno višak. Evo ovaj tekst vam je za sve negativne komentare o Hrvatskoj, jedan feedback uz veliki FCKOFF.

"Kakav ti je bio dan danas?", pitao sam sa umjetnim osmijehom. Nije da mi nije bilo drago pitati, ali ta američka grimasa je postala dio mene.
​
"Pa dobar, ništa posebno... Ujutro sam bila u školi, ona mala koja je depresivna je imala napadaj panike pa je bila drama oko toga al sam riješila do podneva. Onda sam imala instrukcije, mali Ivan je opet brijo o Glasnoviću i nacionalizmu, tam mi je pokazivo političke govore i štajaznam...", ispovijedala se o svom danu.
​
Slušao sam ali su mi misli bile udaljene. Slušao sam do te mjere da mogu ponoviti zadnju rečenicu koju je rekla, čisto da mogu reći da slušam ukoliko primijeti da sam odlutao. Nisam bio dobar slušač. Glumio sam dobrog slušača.
​
"...navečer sam onda bili na cugi s Mirkom i sad sam tu. Ti?", završila je svoje izlaganje.
​
"Ja? A niš posebno. Dan ko' dan.", pokušao sam se obraniti, makar sam znao da nije dovoljno i da će htjeti još. Neko vrijeme sam ju gledao s pogledom koji govori "To je to, nema više." ali nije popuštala. Znao sam da slijedi potpitanje pa radi konverzacijskog mira sam krenuo u detalje.
​
"A ono, na poslu bilo ok, dan ko dan. Drkanje po nekim user storyima i tak. Imali smo radionicu o jednom IoT uređaju koji ćemo implementirati sa aplikacijom i to je to. Niš prepametno. Pa doma, malo bildat sa Crnim i to je to.", sumiram jednostavno i završim s umjetnim osmijehom.
​
"Lijepo.", zaključi polu zainteresirano i onda mi priđe i zagrli me. Nije da nije bilo ljubavi, nego je postojala rutina. Rutina je sastavni dio dugoročne ljubavi. Njoj je to bilo teže prihvatiti ali sa vremenom je razumjela. I dalje smo svaku večer spavali zagrljeni, kao tinejdžeri koji imaju vikend za sebe.
​
"Hoćeš Catan?", kaže podignuvši glavu s mojeg ramena.
​
Polako istegnem ruku prema mobitelu i otključam ga. Gledam koliko je sati. 21:15. Nedovoljno da budem u krevetu u 22. A ni ne da mi se. Catan u dvoje dosta ovisi o sreći. Kako kome pada kocka. Trejdanje je ograničeno na jednu osobu i pred kraj, ukoliko ste tu negdje, zapravo ovisi kome bolje kocke padaju kako bi pobijedio.
​
"Joj lju, malo je kasno, aj bumo za vikend. Možemo tenkove bacit ili Magic?" nudim alternative kraćeg trajanja koje su mi draže.
​
"Može Magic. Ja ću donijet a ti smotaj.", rekla je sa osmijehom preko lica. Možda je i njen bio američki. Ko zna.
​
"Može.", rekao sam zadovoljno i posegnuo za priborom. Vani se čulo zavijanje vjetra.
​
Nismo imali televiziju. Ionako smo bili okruženi ekranima.

Budimo realni navedena religija je religija koja stvara debile poput obih koji su pobili ljude na Bataclanu, većina su samo normalni ljudi koji samo glume vjernike ili kukavice kojima sve staje na ne jedenju svinjetine ali jedan dio je spreman svoju mržnju ostvariti u stvarnom svijetu.
Ta religija sebe promoviraja kao mjesto puno ljubavi i razumjevanja za druge ali moje mišljenje je da će izazvati kontra-efekt za ljubv i raumjevanjem, odnosno da će potaknuti države na strožu kontrolu i cenzuru.
Koje je vaše mišljenje? Posebno me zanima što torrio888 misli

Bio sam danas veći dio dana u parku, evo što mislim da je bitno:

• Aktivisti svojim tijelima brane prolaz bagerima i kamionima koji nose ograde za gradilište u parku.
  
• Bandić se ekipirao. Nabrojao sam u jednom trenutku 18 zaštitara koji su bili spremni fizički osloboditi put radnicima i mašineriji. Stalno je policija tamo.
  
• Navodno policija ne dozvoljava uklananje prosvjednika silom dok ne dođe građevinska inspekcija. Inspekcija već danima ignorira pozive aktivista.
  
• Teško je vidit ikog od nalogodavaca iz Grada, nitko ne pregovara niti se obraća prosvjednicima, samo šalju jadne radnike i zaštitare na građane, njima muka od toga što moraju raditi.
  
• Bandić se danas sto metara dalje nasnimavao za nekakav kulinarski prilog i potpuno ignorirao pitanja novinara o prosvjedima.
  
• Prosvjednika i nema tako puno, preko dana (ipak je radni dan) održavala se baza od možda 20 ljudi + novinari + prolaznici koji zastanu, dodatni ljudi slete kad je kriza s probojem. Puno njih živi izvan kvarta.
  
• Organiziraju se noćne i dnevne smjene čuvanja parka.
  
• Ljudi iz susjedstva imaju razna mišljenja, definitivno nije masovna podrška prosvjedima. Većina je intrigirana šarenim slikama.
  
• Interesantno je kako puno starijih građana, katolika, misli kako je devastacija parka primjerena kazna za one koji su se protivili izgradnji crkve u parku.
  
• Malo tko se čudi ili prigovara oko netransparentnosti postupka, nepostojanja javnog natječaja ili rasprave, zbog tajne pripreme projekta i početka radova poskrivečki i na prepad. Kažu kako je to "normalno" i da grad tako "uvijek radi".
  

P.S. iliti edit

• Nažalost, ljudi su sa sobom vodili i djecu, čak su s bebama u naručju priječili put kamionima :( Tako da mi se ne da stavljati slike na kojima se vide face djece. Evo samo jedna iz daleka s jugoistočnog fronta, nakon što je kamion s ogradama otišao, vidi se hrpa zaštitara i radnika: http://imgur.com/a/zELjY
  
• Primijetite kako na pitanje novinarke HRT-a iz videa gore hoće li doći na Savicu gradonačelnik odgovara kako on ide tamo gdje su prioriteti, da bi u sljedećem dahu nastavio s intervjuom o tome gdje kupuje ćevape.
  
• Čini se kako ovom akcijom Bandić zasad ne skuplja nešto izbornih poena, razapinju ga u svim medijima a on ne radi neki damage control. Pitanje je onda zašto ovo radi, na ovaj način. Znamo da nije iz ljubavi prema građanima ili sportu, što sugerira da hitno treba izvući neku lovu iz gradskog proračuna za kampanju, a skupi umjetni materijal za popločavanje ovog parka bi mogao biti just the thing.
  

P.P.S. iliti edit2

• Građevinska inspekcija javila da ne vidi problema s gradnjom. Za očekivati je da će policija dozvoliti nasilno uklanjanje prosvjednika iz parka, presica inicijative je u 17:30

Kako motivisati decu da uče strane jezike? Motivacija je osnovni pokretač u svakom segmentu života kako kod odraslih tako i kod dece. Odrasli iako su zreli i shvataju ozbiljno ono što rade moraju biti dovoljno motivisani da bi njihov učinak bio pozitivan. Situacija je ista i kod dece, s tim što je jedina razlika u vrsti motivacije koju u njima treba stvoriti. U radu sa decom nije dovoljan samo nastavni plan sa fazama i ciljem časa, već je neophodno isplanirati čas tako da u svakom njegovom delu aktivnosti budu takve da deci održe pažnju. Profesor prilikom pravljenja plana svakog pojedinačnog časa mora da ima u vidu da je detetova pažnja kratkotrajna i da zbog toga broj isplaniranih aktivnosti mora da bude dovoljno veliki da pofesor ni u jednom momentu ne izgubi njihovu pažnju. Aktivnosti moraju biti raspoređene tako da se naizmenično smenjuju jedna aktivna i jedna pasivna igra. Deca vole aktivne igre u kojima troše svoju energiju, ali zato su im neophodne i pasivne igre u kojima sede, u kojima se odmaraju i sakupljaju energiju za narednu aktivnu igru. Ono što je kod dece glavna motivacija za učestvovanje u igrama je želja za pobedom. Među većinom dece pobednički duh je njihova glavna karakteristika i to treba iskoristiti u procesu učenja. U koliko je aktivnost takva da će na kraju samo jedan biti pobednik, većina dece će se potruditi da nauči ono što se od njega traži neshvatajući da zapravo usvaja gradivo. Deca uče nesvesno jer oni u ranom uzrastu ne razumeju samu reč ,,učenje“ kao ni radnju ,,učiti“. Iz tog razloga njima je za proces usvajanja stranog jezika potrebna kreativno organizovana nastava.
Kako je odraslima pohvala motivacija na primer na poslu, tako je i deci u toku celokupnog detinjstva pohvala ono što ih čini srećnim i podstiče ih na napredak. Pohvala utiče ne samo na njih u smislu usvajanja znanja, već i na njihovo ponašanje u učionici. Dete se kada je pohvaljeno oseća važnim, oseća se posebnim i biva spremnije i motivisanije za učestvovanje na času. U koliko nešto dobro uradi poželjno je da dobije aplauz jer će to kod njega podstaći osećaj uspeha. Pohvale treba da dobija od profesora,ali i od roditelja jer će tada u potpunosti biti sigurno da je ono što radi dobro. Naravno, i u tome se mora imati mere jer ako se dete previše hvali neće više imati osećaj posebnosti, već će smatrati da je to nešto što je normalno i svakodnevno i neće više za njega predstavljati motivaciju. Jedan od načina kako motivisati dete da učestvuje u nastavi i učenju je davanje određene uloge detetu. Kada se govori o ulozi misli se na neku vrstu titule na nekom od časova na osnovu koje će se ono izdvajati iz svoje vršnjačke grupe. Svako dete voli da se oseća odraslim jer se tada oseća bitnim. U koliko mu zadamo zadatak za koji nam obeća da će uraditi dete će ceo čas biti poslušno i spremno na učenje. Ti zadaci su naravno odraslima smešni, ali ih deca smatraju vrlo ozbiljnim. Jedan od zadataka može biti deljenje kartica ostaloj deci koji će on kao neko ko je ovaj zadatak dobio od profesora kao svoje zaduženje shvatiti kao misiju i zarad nje će u toku čitavog časa biti koncentrisano na nastavu. Mora se takođe voditi računa da svaki čas drugo dete dobije neki zadatak, ali isto tako treba naglasiti da će svako ko je bio dobar i uspešno izvršio svoj zadatak imati priliku da opet bude zadužen za nešto na nekom od narednih časova. Deca pokazuju pozitivne reakcije i na osvajanje moguće nagrade. Osvajanje nagrada makar i one u vidu crteža koji bi profesor nacrtao, kod dece stvara izazov i uz to i dodatnu motivaciju da budu najbolji na času. Crtež koji predstavlja nagradu nije običan crtež, već je na njemu nacrtan pobednikov omiljeni junak iz crtanih filmova ili omiljena igračka. Nagrada kao način motivisanja dece za učestvovanje u nastavi je vrlo produktivan i kod dece nailazi na odobravanje i istovremeno stvara kod njih osećaj uspeha, koji pozitivno utiče na njihovo usvajanje jezika.
Polazna tačka u radu sa decom jeste ljubav. Kao i odrasli i deca su željna da im se pruži ljubav. I pored njihove nedovoljne zrelosti i nedostatka godina oni mogu da osete sve. Oni osećaju kako pozitivne emocije tako i negativne. Da bi bili deo nečega, da bi želeli da učestvuju i da bi sa radošću dolazili na kurs stranog jezika, oni moraju da od profesora osete ljubav. Decu ne možemo zavarati lažnim osmehom jer oni osećaju kada profesor nerado provodi vreme sa njima. Oni takođe mogu nesvesan pokret ili povišen ton profesora doživeti kao nešto negativno i nakon toga stvoriti otpor prema časovima. Zato je neophodno biti pažljiv u radu sa njim i voditi računa o tome na koji način pristupamo svakom pojedinačnom detetu. S druge strane koliko ljubavi dobiju od profesora, oni su u stanju da još više ljubavi uzvrate i to samo jednom rečenicom ili gestom. To je ono što rad sa decom čini nemerljivo lepšim u odnosu na sva druga zanimanja.
Dečije ponašanje je uvek spontano, a samim tim i nepredvidivo. To je ono što ih razlikuje od odraslih i što ih čini decom. Zato ne možemo očekivati da shvate važnost onoga što se od njih očekuje, ali zato su tu roditelji i profesor koji će uz puno razumevanja i strpljenja motivisati dete da pohađa kurs stranog jezika. Roditelj, tako što će mu pružiti neizmernu podršku, a profesor tako što će časove učiniti kreativnim, zanimljivim i prilagođenim uzrastu deteta. Svakako, cilj je jedan, a to je da dete nauči strani jezik.

Najbrža, najjednostavnija i najefikasnija metoda za učenje stranih jezika po nobelovcu doktoru Georgiju Lozanovu. Uz pomoć Lozanov metode strani jezik učite minimum 5 puta brže, štedite i vreme i novac a strani jezik garantovano progovarate!
Ubrzano učenje stranih jezika po Lozanov metodi
Metoda po dr Lozanovu opisana je kao najuspešnija metoda u celom svetu. Po metodi doktora Lozanova strani jezik učite minimum 5 puta brže i štedite 5 semestara. Svet u kome će živeti naša deca menja se 5 x brže od naših škola. Uzmimo za primer vedsku matematiku. Deca u ruskim školama već uče 10 puta brže matematiku u odnosu na klasične sporovozne metode. Za 1 godinu učenja nauče kao naša deca za 10 godina u klasičnom školstvu.
Procenat naučenog gradiva po metodi dr Lozanova je između 90 i 95% i po kursu progovarate preko 2.500 reči. Neki od naših polaznika su čak reči brojali i zapisivali ih u svoje lične rečnike. Posle prvih 30 ili 40 časova progovarate i primenjujete preko 2.500 reči. 30 i 40 školskih časova se završava u periodu od 5 do 10 nedelja. Preporučujemo Vam 60 ili 80 časova (2 nivoa) da bi se dobila jedna celina. To znanje će Vam dobro doći za snalaženje bilo gde u svetu.
Savremeno doba ima ne tako prijatnu alternativu. Ljude koji su otvoreni prema novim znanjima očekuje svet prilika, dok one koji se slepo drže starih verovanja i načina učenja u budućnosti očekuju nezaposlenost, očaj i siromaštvo, jer poslovi koji su vekovima postojali polako nestaju. Novi načini i metode učenja hitno su potrebni za dobrobit svih ljudi.
Učenje je proces koji traje ceo život. Oni koji se ne usavršavaju i koji ne znaju – postaće oni koji nemaju. Ovde je zastupljen zdravorazumski pristup – oslobodite se dogme učenja po tradicionalnim metodama, okrenite se najboljem pristupu od svih i otvorite svoj um za inovacije. Pre početka učenja zajedno postavljamo cilj: progovaranje minimum 2.000 reči. Postavljeni cilj svaki put premašujemo! Novi model učenja je: kako učiniti nemoguće mogućim. I mi taj model primenjujemo.
Doktor Georgij Lozanov prepoznao je sledeće:
Lične stilove učenja Pozitivan uticaj muzike – barokna muzika čini da se leva i desna moždana hemisfera sjedinjuju i pruža gotovo 100% – tnu efikasnost učenja. Klasična muzika otvara emocionalna vrata ka super pamćenju. Važnost promene dinamike nastave na svakih 10 minuta – na taj način se pažnja polaznika konstantno zadržava na najvišem nivou. Ulogu profesora – moderatora – suštinu da profesor napusti ulogu predavača i postane motivator, trener, aktivator koji će prvenstveno polaznike osloboditi straha od progovaranja stranog jezika, i koji će svakom polazniku vratiti samopouzdanje putem podsticaja da na časovima punim pozitivne atmosfere SAM uči kroz igru i zabavu. Atmosfera ispunjena zabavom proizvodi mnogo lične kreativnosti. Šta je to što čini učitelja velikim? To je sposobnost da učeniku pomogne da uči sam, da zasniva većinu učenja na “nesvesnom” – pozitivan stav, ton govora, jezik tela, plakati i uredjenje prostora neki su od vitalnih delovi u procesu učenja, i da se služi jednostavnim rečima i konciznim rečenicama.
O učenju
Vaš čarobni mozak drži ključ Vaše lične revolucije u učenju. Učenje je najzabavnija i najsjajnija igra u životu. To sva deca znaju od rođenja. U to prestaju da veruju onda kada ih stariji uvere da je učenje veoma težak posao. Međutim, pojedinci zadržavaju stav da je upravo učenje jedina igra u životu koja je vredna igre. Te pojedince nazivamo genijima. Razmišljanjem čitavim mozgom, a ne samo levom hemisferom, izoštravaju se sva čula.
Ljudski mozak je:
Fleksibilniji od superkompjutera Sposoban da u sekundi zapamti 7 činjenica, svake sekunde do kraja Vašeg života Ukoliko ga koristimo na pravi način, sa vremenom postaje sve bolji Vaš mozak se nalazi u svakoj ćeliji Vašeg tela, ne samo u glavi. Učenje engleskog, ruskog, nemačkog ili bilo kog drugog jezika je najefikasnije onda kada je zabavno. Svako je u mogućnosti da bilo kada i u bilo kom dobu, nauči bilo šta od 5 do 20 puta brže i od 10 do 100 puta efikasnije. Te metode učenja su jednostavne, lako se savladavaju, zabavne su, zdravorazumske i delotvorne.
Dobro je poznato da bebe uče najlakše i najbolje. Otvorenog su uma, razigrane i energične, pa jezik uče sa neverovatnom lakoćom. Beba koja odrasta u porodici u kojoj se govori nekoliko jezika naučiće sve jezike vrlo lako. Dobra vest je ta da, ukoliko želite da usvojite osnovne strategije načina na koji bebe uče, možete učiti i brže od njih. Na koji način? Slobodno pravite greške. Deca ne brinu kako će zvučati, da li će izgovoreno biti gramatički ispravno i sa savršenim izgovorom. Ona se samo prepuštaju i govore. Napredak i uspeh polaznika biće u direktnoj korelaciji da se prihvati nepoznato i da se zvuči luckasto. Bebe uvek pronalaze reči ili fraze koje stalno ponavljaju. To je idealan način da se jezik nauči.
Dugoročno pamćenje i emocije
Dugoročno pamćenje je tesno povezano sa emocionalnim mozgom, odnosno limbičkim sistemom, pa zbog toga lakše pamtimo informacije koje su više emocionalno obojene. Zato se skoro svi sećamo svoje prve ljubavi. Upoznavanje sa Vašim mozgom i načinom na koji on takve informacije obradjuje, glavni je uslov za savršeno učenje i pamćenje. Ljudski mozak je poput uspavanog diva. Emocionalne potrebe svakog od nas se razlikuju. Emocije igraju veoma važnu ulogu u procesu učenja. One predstavljaju ključ sistema pamćenja ljudskog mozga. Primera radi, emocionalni sadržaj neke prezentacije ima važnu ulogu u tome koliko će slušaoci moći da upiju ideje i informacije iz te prezentacije.
Otklanjanje stresa
Čak 80% poteškoća tokom učenja je povezano sa stresom. Ukoliko savladate stres, savladaćete i teškoće u učenju. Strah je taj koji celokupnu energiju Vaše ličnosti najviše uništava. Zato je osobama koje doživljavaju neuspeh, potreban drugačiji pristup. Osnovni strah kod većine nas, je strah od neuspeha. Neuspeh predstavlja isključivo priliku da se započne ispočetka, i to na mnogo pametniji način! Strah je oduvek bio svuda oko nas i jedino ako mu mi to dozvolimo, krade nam ponos.
Tipovi moždanih talasa: Beta, Alfa, Teta i Delta
BETA : 13 – 25 herca u sekundi – stanje potpune svesnosti ALFA : 8 – 12 herca u sekundi – stanje „opuštene svesnosti“ TETA : 4 – 7 herca u sekundi – rana faza spavanja – obrada dnevnih informacija DELTA : 0,5 – 3 herca u sekundi – duboki san Alfa stanje karakteriše opuštena svesnosti ili budnost koja stimuliše inspiraciju, utiče na ubrzano usvajanje činjenica i pojačava pamćenje. To je, takođe, moždani talas u kome Vaš um sanjari a mašta slobodno leti, tj stanje osećaja prijatnosti. Sa podsvesnim delom uma najbolje nas povezuju Alfa moždani talasi, sa talasnom dužinom od 8 do 12 herca u sekundi. U alfa, kao i u teta stanju, postižemo najveći napredak u superpamćenju, a osećamo i pojačanu moć kreativnosti i koncentracije.
Kako bi svi polaznici postigli alfa stanje neophodno je usporiti mozak– radi bržeg učenja. Sa brzine od 25 herca, što je beta stanje, potrebno je spustiti ga na 8 herca, odnosno alfa stanje. Određene vrste muzičkih ritmova doprinose opuštenju tela, umiruju disanje, stišavaju beta oscilacije i stvaraju stanje opuštene budnosti koje jako pogoduje lakom učenju novih informacija. Naučnici su dokazali da je najidealnija muzika za ubrzano učenje upravo barokna muzika, jer su alfa moždani talasi jednaki njenom glavnom ritmu od 60-70 udaraca u minuti.
Mozak svakog čoveka je sinergetski i ima beskrajno veliki potencijal za stvaranje novih misli, kreativno razmišljanje i rešavanje apsolutno svih problema. Kada se skladno služimo levom i desnom moždanom hemisferom, naš mozak je i do 100 puta delotvorniji i jači. On je nadmoćniji, savršeniji i inteligentniji od svakog računara. Mozak je snabdeven sa više od 30% kiseonika koji se nalazi u telu.
Naučnica dr Dajmond, tvrdi da je ljudski mozak dinamičan i da može doživljavati promene u bilo kom uzrastu, od rodjenja pa do kraja života. Da li će se menjati na pozitivan ili negativan način zavisi od toga koliko je sredina u kojoj se razvija stimulativna. Levu hemisferu mozga pretežno koriste oni koji se služe alfabetskim znacima (zapadni sistem), dok oni koji su odrasli u tradicionalnoj mikronezijskoj , polinezijskoj i melanezijskoj kulturi, gde nema pisanog jezika, koriste pretežno komunikaciju putem zvuka, bogatu ritmom, igrom, rimom, pesmom i holističkim čulom vida.
Više na http://www.mogi.co.rs/lozanov-metoda-ucenja-engleskog-nemackog/

Evo, kako obecah na onoj temi (http://www.reddit.com/serbia/comments/2p4v8y/japanska_emisija_o_srbiji_na_japanskom/) posto znam japanski donekle, a ne vidja se japanska emisija o Srbiji svaki dan, odradio sam grub prevod. Preveo sam uglavnom prvu polovinu emisije koja se odnosi bas na srbiju, dok sam drugu polovinu prepricao jer se tu prica o nekoj mladoj japanki koja trenira tenis ovde. Neke delove nisam bas razumeo, mada nije bilo puno takvih, pa mislim da je solidno ispalo. Te delove sam oznacio sa (?). Ispod je prevod, povremeno sam stavljao timestampove radi lakseg snalazenja.
https://www.youtube.com/watch?v=nNjAPx51vOc
Ova emisija se zove nesto kao "Svetsko selo - na ovom mestu smo nasli japanca" i da je zapravo o nekoj njihovoj klinci koja trenira tenis ovde. Tako da nije u pitanju neki full putopis o nama, ali ima zanimljivih delova. Ovog lika sto ide po srbiji zovu "Africki putnik", deluje kao da je imao neku takvu emisiju po africi ranije (u jednom delu se priseca toga kada je bio u Maroku)
00:20
Sest republika, pet naroda, cetiri jezika, tri religije. Ali onda su dosle devedesete i rat; danas je u pitanju sest drzava.
01:12
Od japana do srbije ima 23 sata leta preko ujedinjenih arapskih emirata. Ovaj momak je stigao na beogradski aerodrom u 1 popodne.
01:37
"Africki Putnik - Chihara Seidji". Ovaj put je dosao na malo drugaciji vazduh, u jugoistocnu evropu
01:48
Voditelj: Prvi put si u Srbiji?
Seidji: Prvi put sam u Srbiji.

• neka sala u vezi sa supermarketom -
  
• nesto kako treba ovo pogledati sa porodicom (kasnije ce biti price o roditeljskoj ljubavi i tako to) -
  

02:15
Narator: Postoji razlog sto je Seidji ovo rekao
Zemlja nepoznata japancima, srbija. Tu je upoznao...
Seidji: Koliko imas godina?
Devojka: 15
Narator: U ovoj zemlji koja je bila uvucena u rat samostalno zivi petnaestogodisnja devojcica... i ova prica je Seidjiju dirnula srce.
02:51
Narator: Vratimo se na pocetak. Kakav je bio prvi utisak po dolasku u Srbiju?
Seidji: Ne znam nista osim Stojkovica. Piksija.
Seidji: Na diskaveriju, animal planetu, historiju cesto pricaju o Africi. O Srbiji nisam nikada nista cuo.
03:17
Narator: Ovo je zemlja nepoznata japancima. Danasnja temperatura je 15 stepeni. U Srbiji ima cetiri godisnja doba i dosta lici na Japan (misli na klimu). Sada je jesen i prijatno je.
Narator: Devojka koju trazimo ovaj put zivi u gradu koji se zove Pancevo.
03:38
Narator: U pitanju je grad 20km severoistocno od beograda, preko reke.
Publika: E? 20km? Pa to je lako. -komentarisu kako je to malo, verovatno u poredjenju sa tokiom-
Narator: I tako, nema potrebe zuriti u ovoj potrazi, pa mozemo malo da istrazimo ovu zemlju.
Publika: Istina, zelim da saznam nesto o Srbiji.
04:08
Seidji: Na tablama pored puta su neki znaci koji lice na ruske. Ma u potpunosti su kao ruski. Ruski.
Seidji: Gosn' vozacu, kakav jezik se koristi ovde?
Vozac: Srpski
Seidji: A, imaju i srpski jezik ovde. Kako se kaze hvala na srpskom? (vozac: hvala) A zdravo? (vozac: zdravo)
04:36
Narator: Beograd je (?) ... balkan ... populacija 1.6 miliona. Glavni grad bivse jugoslavije. (publika: izgleda fensi). U staroj jugoslaviji bio centar vlade, ekonomije, kulture, itd. Moze se nazvati i kapijom srednje evrope.
Narator: Ali tokom raspada Jugoslavije, ovaj grad je bio uvucen u rat. Tragovi toga i dalje stoje.
Seidji: skroz je drugacije nego kada se gleda na slici. Skoro je to bilo, pre petnaest godina. To sto su ovako ostavili znak poraza je mozda i dobro, da podseca kako je rat ruzna stvar. Nikada ne treba birati taj put.
Narator: Posle tih misli o tuznoj proslosti, Seidji je...
05:45
Narator: ... dosao u glavnu gradsku ulicu (knez mihailovu).
Seidji: Vau, lepo izgleda. Lepo izgleda. Lepo. Ovo pogotovo (zenske). (publika: kolko puta ces to da kazes?)
Narator: Da bi brzo naucio o Srbiji, svratio je do turisticke agencije.
Seidji: Pokazite mi lepa mesta.
Narator: Iako je pitao ovako seljacki, ljubazna radnica ga je uputila ka lepim mestima koja treba da poseti.
Radnica: Ovom rekom mozete na krstarenje.
Seidji: U ovoj reci nema nilskih konja? (-ipak je on africki putnik lol-)
Radnica: Nema sanse.
Seidji: Pa, znate, nilski konji su opasni.
Narator: Lokalci su preporucili sledece - prvo je narodna nosnja. Navodno je jako simpaticna.
07:00
Seidji: A, pa tako to nekako izgleda. Nekako je fino. Ovo je dobro.
Narator: Svidelo mu se na prvi pogled, pa je resio da se presvuce.
07:17
Prodavacica: Odlicno ti stoji.
Seidji: Senkju. (thanks)
Narator: Seidji je izabrao (debelu?) narodnu nosnju. Pohvalila ga je prodavacica i (?)
Narator: Kad je vec tu, resio je da izadje napolje (?). Ali onda... "skljoc"
Deda: Japance, dobrodosao u Srbiju
Narator: Cak i ruzan muskarac kao sto je Seidji... bio je mnogo popularan. Cak je i poljubac dobio.
Publika: Neverovatno.
08:02
Narator: Sledece cime se Seidji bavio je japanom u srbiji. Na cetvrtom spratu neke (?) zgrade,
Seidji: Nasao sam japansko sunce. Sakurabana. Izvinjavam~se.
Neko iz Sakurabane: Dobrodosli
Seidji: Opa, japanski? Dobar dan.
Neko iz Sakurabane: Dobar dan.
Narator: Unutra je bila gomila mladih devojaka. Kakvo je ovo mesto?
Neko iz Sakurabane: Ovo je mesto gde izucavamo popularnu japansku kulturu. Sada smo usred casa crtanja mange.
Narator: Ovo je zajednica ljubitelja japanske kulture po imenu Sakurabana. Danas ima oko pedeset ucenika ovde. Na srpskim televizijama se emituju japanske anime serije, i veoma su popularne.
09:00
Seidji: Koji je anime koji si prvi gledala?
Devojka: Prvo sam gledala Digimone i Triton.
Narator: Odnos sa srbijom nije samo preko animea. Japan je ekonomski pomagao Srbiji posle rata. 2003. godine, Japan je donirao autobuse Beogradu. Ti autobusi se popularno nazivaju "Japancima". Oni predstavljaju dragocene "noge" gradjanima Beograda.
Narator: Sledece je nocno krstarenje Srbijom.
Publika: Bas mu je dobro ovaj put. Pravo turisticko razgledanje.
Seidji: Nekako sam smeksao (?)
Narator: Krstarenje Savom od sat vremena. I tako, spustila se zavesa noci, i pred ocima nam se prostirao prelepi gradski pejzaz.
10:04
Seidji: Lepo izlgeda.
Narator: Molimo vas da uzivate u beogradskom pejzazu zajedno sa Seidjijem.
Narator: Na ovakvoj slici... ovaj ruzni se ne uklapa uopste.
Seidji (iz publike): Ovi mene zavitlavaju.
Narator: Danasnji dan je zavrsen. U hotel.
Seidji (i publika): Lepa soba.
Narator: Ovo mu je soba za veceras. Ali ono sto ga je najvise zanimalo je tus. U Africi je bilo raznih landaravih. Pritisak je savrsen. (publika: sta radi on to)
Narator: Ali, gde god cackao, nema uticaja na tus. Koliko god puta pokusavao, ne vredi. I onda... odvrnulo se.
Narator: Mozda je iznenadno, ali imamo pitanje za publiku: kako da se prebaci na tus?
Publika: Kako bre.
Narator: Najbolje da nam objasni neko iz hotela.
11:37
Osoblje: Povucete ovde.
Seidji: Tusirao sam se mnogim tusevima u mnogim zemljama, ali ovo vidim prvi put.
Narator: Tacan odgovor je da se povuce crevo.
Publika: Ko bi ovo izvalio? Kakav je ovo TV program?
12:02
Narator: Drugi dan u Srbiji. Seidji je posao u potragu za legendardnom hranom, te je krenuo osamdeset kilometara na zapad. U neko malo selo zvano Zasavica.

• Ovde jede neki sir koji kosta 50 evra 50 grama. Neki najskuplji magareci sir na svetu. Prilicno je iznenadjen sto je toliko skup. Zatim objasne kako se od magarca dobija manje mleka. Seidji je prvi japanac koji je probao ovaj sir. "Suvkast je. Prodaje li se ovaj sir uopste?" -

14:49

• ovde pocne da se priseca nekada kada je putovao po Maroku kako je odseo kod neke porodice i onda im se oduzio radom. Pa je u fazonu kako bi voleo to da ponovi, valjda kako bi podigao stepen ljubavi i razumevanja medju narodima, i kako bi publika mogla da ga vidi dok radi nesto i kako bi devojke vikale "Seidji je kul!" -

16:22
Narator: I tako, ovde je poceo Seidjijev plan za dizanje stepena razumevanja i ljubavi medju narodima.
Narator: U tu svrhu, treba mu neko kod koga moze da odsedne. I tako, iako je bio nepristojan prema siru, zamolio je (onog lika ciji je sir) da mu pomogne. Tu se nasao njegov komsija Mile koji se slozio da ga primi.
Seidji: (?Ne?) lici na evropsko selo.
Narator: Miletova kuca je ovamo (na ekranu pise nesto kao 80 godina stara kuca, gaji ovce i pilice). U basti su ovce i pilici. (?)
17:00
Seidji: Drva za potpalu!
Narator: Ne koristi gas, vec jos uvek drva za grejanje.
Seidji: Ovime cemo podici razumevanje. Secenjem drva. Oce, u zamenu za to sto cete me primiti veceras, dozvolite mi da secem drva!
Mile: To ce mi pomoci.
Narator: Iako je to rekao, vec se blizilo vece, pa je cepanje drva ostavljeno za sutra. Prva je na redu vecera. Gospodja je donela...
Seidji: Sta je ovo?
Gospodja: Srpska domaca kuhinja. Sarma.
Seidji: Sarma.
Narator: Sarma se pravi od kupusa - i to je roll cabbage.
17:50
Seidji: U sredini je... (?) nabijeno. Ima i luka.
Mile: Ima i pirinca.
Seidji: I pirinca? Hajde da stavim i kisele pavlake.
Mile: da, da, da
Seidji; Da-, da-, da-!
Seidji: Ukusno! Doburo! Doburo, doburo ovo! Ukusno je.
Narator: Probao je i vino. Seidji je bio zadovoljan (?). Plan za povecanje razumevanja je u potpunosti zaspao i cekao sutrasnji dan.
Publika: More, nista nije uradio! Samo je pio pice i legao da spava!
18:42
Mile: Dobro jutro. Hajde, sada ces da radis.
Seidji: Plan za povecanje razumevanja (x2)
Narator: Kao sto je i obecao, cepace drva.
Narator: Seidjiju nije islo lose.
Seidji: Dobar sam.
Narator: Ali...
Seidji: Ovo je bas naporno. Jako tezak posao. Da budem iskren... ruka mi je vec utrnula.
Narator: Rekavsi da mu je ruka utrnula, odustao je posle samo deset minuta.
19:38
Narator: Zatim je presao na kosenje trave.
Seidji: (?)
Narator: Primetio je da mu je ovaj posao previse lak.
Seidji: Sveze je, ne mogu ni da se oznojim. Dzabe radim (?).
Narator: Da bi se oznojio, resio je da sasece korove koji su narasli. Ali posto se opet nije znojio kako je mislio, odustao je posle pet minuta.
Seidji: Pa nista, ajde idemo. (ekipa: Sta? Vec gotovo?)
Narator: I time se zavrsio Seidjijev plan.
Ekipa: Jel' to ok?
Seidji: Ma naravno da je ok, sta me smarate.
Narator: Dame i gospodo, mislite li da je uspeo da uveca razumevanje izmedju naroda na ovaj nacin?
Publika: S'a je bre ovo? Zabole ga dupe!
20:37
Seidji: Hvala vam sto ste me primili.
Mile: Dodji nam ponovo.
Seidji: Hvala vam.
Narator: I tako se oprostio od njih. Sada je na redu glavni problem. Devojka iz Japana koju trazi je u Pancevu. Ponovo vozimo kroz Srbiju, Beograd, i prelazimo preko dunava. Vozimo se dva i po sata.
Vozac: Stigli smo u Pancevo.
Seidji: Stigli? Bas je blizu.
Narator: Grad pored Beograda, Pancevo. Populacija sto dvadeset hiljada. (? nesto o istoriji Panceva ?)
Odavde sad ide drugi deo gde nalazi tu devojcicu iz Japana i dalje prica sa njom. To cu samo prepricati. Uglavnom, ta devojcica ima 15 godina i u Srbiji je vec dve godine. Zove se Sacuki i trenira tenis ovde sa likovima koji su trenirali zajedno sa Djokovicem. Prvi put je dosla u Srbiju na teniski kamp pa je odlucila da ostane ovde kako bi se poboljsala. Tenis je pocela da igra od trece godine, sto ju je majka naucila kako bi je lakse izmorila kada je nemirna i nece da spava. U Srbiji je druga medju igracima ispod 16 godina. Roditelji je podrzavaju i sve joj placaju, iako ni njima nije lako, pa ona ne kupuje mnogo odece i takvih stvari kao devojcice njenih godina, uglavnom samo voli slatkise. Seidji joj kupi tu dva sladoleda (na sta se ona odusevi), pa mu ona da nadimak cika-sladoled.